Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Napad na nasilje

30. 11. 2018.

Autor: U.Urošević Izvor: Boom 93

Koliko je nasilje postalo sastavni deo našeg života?

Koliko je nasilje prisutno u našim životima ilustruje i podatak koji je nedavno iznela predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović. Ona je predočila da je u toku 2018. godine u Srbiji ubijeno 30 žena, a u poslednjih deset godina više od 350.

Mihajlović  je navela da 85 odsto građana smatra da je rodno zasnovano nasilje uobičajena pojava, 29 odsto da je to privatna stvar, dok 63 odsto se slaže da je dobra žena ona koja posluša svog muža čak i kada se ne slaže sa njim.

Pored toga, prema njenim rečima svaki četvrti mladić smatra da jedan šamar nije nasilje, kao i da je seksualno uznemiravanje prihvatljivo kao šala i deo odrastanja. Svaka treća mlada osoba smatra da je devojka koja nosi usku suknju i majicu sama kriva ako bude napadnuta.   

Rukovodilac internog tima za zaštitu od nasilja u porodici Centra za socijalni rad u Požarevcu, Gordana Mihajlović kaže da je siromaštvo trenutno najrasprostranjeniji uzrok pojave nasilja u društvu.

„Kao najveći uzork u društvu javlja se siromaštvo, odnosno egzistencijalni problemi. Zatim, kod nasilja je prisutan alkoholizam, narkomanija i može se reči, do sada, neadekvatno rešavanje problema od drugih institucija“.

Socijalni radnik u Savetovalištu za mlade Doma zdravlja Požarevac, Vesna Nikolić kaže da je do sredine prošle decenije problem nasilja u društvu mahom posmatran kroz pojedinačne slučajeve i kao izolovan problem, ali i da se tada na lokalnom nivou ukazala potreba za koordinisanim radom različitih institucija u Gradu Požarevcu.

„Baveći se ovim poslom, primetila sam da se negde 2006.godine pojavila potreba za multidisciplinarnim pristupom ovom problemu i to kada sam naošla na prepreku. Ne može jedna karika u sistemu da reši problem. Tada se osetila potreba za uključivanjem više institucija, kako bismo zajedno mogli da dođemo do nekog cilja. Tada je bilo velikog otpora jer se smatralo da to nije društveni problem, već izolovani slučaj određene porodice. Međutim, došli smo do toga da je to aktuelni problem koji je u sve većem porastu“.

Nikolić kaže da je uvezivanje institucija bilo nužno jer se pokazalo da ne postoji jednaka spremnost svih karika u sistemu da se problem reši, što je rezultiralo sklapanjem lokalnog multisektorskog sporazuma o saradnji institucija.

„Kada je u pitanju zdravstveni sitem, lekar uputi pacijenta kod socijalnog radnika ili psihologa. Mi uzmemo socijalnu amnezu i uputimo ga dalje ka ostalim institucijama. Tu se negde sve zaustavljalo. Ne kod svih institucija jer su neke ipak bile otvorene za saradnju. One su u mnogome doprinele tome da izguramo ovu priču do kraja. U 2010.godini kada je formirano lokalno skupštinsko telo za bezbednost i pododbor za nasilje u porodici, tada je sklopljen multisektorski sporazum o sradnji institucija na nivou Grada Požarevca. Sve institucije u gradu su bile potpisnice tog lokalnog protokola. To je bio rad ljudi koji su bili entuzijasti i koji su uvideli gde sve ovo vodi.“

Aktivna saradnja institucija postoji od 2012.godine, kaže zamenik osnovnog javnog tužioca u Požarevcu, Dragana Kostić. Ona objašnjava i u čemu se ogledala ova saradnja.

„Međusektorska sradnja se odvijala tako što smo mi, predstavnici tužilaštva, policijske uprave, centara za socijalni rad, zdravstvenih ustanova, a pocrtavam ulogu kako Osnovnog suda, tako i suda za prekršaje, svi smo mi imali svoje delegirane predstavnike koji su se sastajali najmanje jednom mesečno u organizaciji Policijske uprave. Ako ništa drugo, zbog logističke podrške. Oni su omogućavali i obezbeđivali prostor gde se to odigravalo. Na skupovima su se razmatrali, kako statistički podaci o događajima vezanim za nasilje u porodici na našoj teritoriji, tako i pojedinačni slučajevi. Zapravo, nadležne policijske uprave i centri za socijalni rad i ostali učesnici su uočavali određene porodice za koje je bilo više prijava, a koje nisu bile na tom stepenu da su se mogle rešavati kroz krivične postupke. Bilo je reči o nekim blažim povredama, psihološkog nasilja, a koje su dovodile do stalnog problema i prijavljivanja, te smo mi ponekad pozivali pojedine članove porodica. To su uglavnom bili supružnici ili vanbračni drugovi. Bilo je i posebnih slučajeva gde su pozivana deca, bilo da su starija maloletna lica, bilo da su to mlađu punoletnici koji su sa nama pokušavali da analiziraju i razmotre čitavu situaciju kako bi mogla da se reši.“

Usvajanjem novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici koordinisan rad institucija u Požarevcu je nastavljen. Tako je koordinisanje radom tima sredinom prošle godine preuzelo Osnovno javno tužilaštvo u Požarevcu. Novoforimrana radna grupa peuzela je obavezu da razmotri svaki slučaj nasilja koji nije okončan pravosnažnom sudskom odlukom, da razmatra slučajeve u kojima je potrebno pružiti zaštitu i podršku žrtvama nasilja u porodici i žrtvama krivičnih dela koja su navedena u Zakonu za sprečavanje nasilja. Radna grupa izrađuje i individualne planove zaštite i podrške žrtvama i predlaže nadležnom javnom tužilaštvu mere za okončanje sudskih postupaka.

Kostić ocenjuje da je na ovaj način samo unapređen koordinisani rad na suzbijanju nasilja u Požarevcu.

„Sa pojavom novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, saradnja se inrenzivirala na način koji je propisan zakonom, ali mogu da kažem da smo se mi od 2012.godine već povezali. Osim dobrih zakonskih rešenja, koja su sve efikasnija, vrlo je važno da se izvrši specijalizacija izvršilaca, odnosno da se tačno zna ko je nadležan za šta. Ako se nešto desi i treba nekoga pozvati, da se ne desi da recimo radnik CZSR ne zna koga treba da pozove iz policije, tužilaštva ili suda. To ne zbog toga što smo mi prijatelji ili nešto drugo, već zbog toga što svako od nas zna i obavlja svoj deo posla, kako bi mogla da se izvrši zaštita žrtava i da se efikasno i sistemski odreaguje na pojavu nasilja u porodici.“

Direktor Centra za socijalni rad u Požarevcu, sociolog Tatjana Rajić ocenjuje da je upravo Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici učinjen ključni korak u suzbijanju nasilja jer je jasno definisano pustupanje u slučajevima pred institucijama.

„Nasilje u porodici je postojalo oduvek, ali čini mi se da u poslednje vreme kroz približavanje naše države kroz zakonsku regulativu onome što je uobičajena praksa i legaslativa u EU, a takođe kroz glas mnogobrojnih nevladinih organizacija koja se bave zaštitom prava žena, kao i kroz ono što se u realnosti dešavalo, sve to je uzrokovalo da se dođe do jednog početka promene svesti vezano za reakciju u situacijama nasilja. Naravno, naša država je reagovala i u prethodnom periodu, ali čini mi se da je kroz opreacionalizaciju postupanja svakog pojedinačnog aktera, a koja se desila tek sa zakonom, došlo do ključnih promena.“  

Pored operacionalizacije rada institucija, vrlo bitna je odluka da se počinilac nasilja izmešta iz porodice, ali i da su žrtve nasilja neposredno uključene u postupak.

„To je ono za šta smo se zalagali godinama unazad. U situacijama nasilja više nije žena ta koja se izmešta iz kuće u trnutku trpljenja ili eskalacije sukoba, već je to sada nasilnik. Dobro je da sigurne kuće postoje. One imaju veliku ulogu u zaštiti ovih žrtava, kao i u preveniranju nekih budućih događaja, ali je ovo bilo od ključne važnosti. Došli smo do nekog društvenog konsenzusa da nasilnik bude taj koji se udaljava, a da žena sa decom ostaje u svojoj kući. Druga ključna promena je što su institucije koje su i ranije postupale, konačno potpuno operacionalizovale svoja postupanja. To je do te mere važno da svima nama olakšava rad jer tačno znamo ko, gde, šta, kako i zašto postupa. S druge strane, imamo i participaciju žrtava gde one same kroz mere koje primenjuju direktno učestvuju u svim tim postupcima i najbolje za sebe znaju kuda dalje.“

Istraživanje Autonomnog ženskog centra (AŽC) „Mladi i iskustva seksualnog uznemiravanja“ pokazuje da je jedan ili više oblika seksualnog uznemiravanja doživelo čak devet od 10 žena u Srbiji, da je sve oblike seksualnog uznemiravanja za koje su pitani doživelo šest od 10 žena, a tri od 10 mladića, odnosno da su devojke značajno više od mladića izložene pojedinačnim oblicima seksualnog uznemiravanja.

Javnost u Srbiji u oktobru uznemirio incident u jednom od tramvaja u Beogradu u kome su sigurnosne kamere zabeležile seksualno uznemiravanje devojčice od strane muškarca srednjih godina. Muškarac je maloletnu devojku dodirivao preko odeće po intimnim delovima tela, a na snimku koji se brzo raširio po društvenim mrežama uočjivo je da druge osobe koje su bile u tramvaju nisu ni na koji način reagovale. Radilo se o tri starije gospođe, a interesantno je da ni vozač nije video šta se dešava.

Ne mnogo kasnije, u Požarevcu se dogodio slučaj da je žena nasilno uvučena u automobil i da je dozivala u pomoć, ali da niko od prolaznika nije priskočio u pomoć, ispričala je za Boom 93, Gordana Mihajlović iz požarevačkog Centra za socijalni rad.

„Bila sam nedavno zatečena jednom situacijom kada sam pročitala prijavu koja je stigla i obavila razgovor sa žrtvom. Slučaj se desio ispred jednog tržnog centra gde je bila masa građana, gde je mogući nasilnik pokušao i uspeo prinudno žrtvu da ubaci u automobil, sve vreme vršeći nasilničko ponašanje, da je ona prizivala pomoć, a da niko od građana nije reagovao. Svako je dužan da prijavi nasilje i raguje, ali izgleda da svest naših građana nije dovoljno razvijena.“

Međutim, nastavnik psihologije u Požarevačkoj gimnaziji Marija Milivojević kaže da u ovim situacijama postoji izražen osećaj straha i nesigurnosti kod ljudi.

„Najpoznatiji primer je konobarice iz Sjedinjenih država, sedamdesetih godina prošlog veka, koja je vraćajući se sa posla napao čovek i ubio. To se dogodilo u kvartu sa više stotina stanova, gde niko nije reagovao. Razlog je strah koji priziva racionalizaciju svega toga. Malo ljudi veruje u pravni i moralni sistem koji postoji ovde, a da bi se drznulo da učini takav altruistični čin, iako bi to trebalo da bude prirodno.“

Postoji i naziv za ovaj fenomen izostanka reakcije. Psihijatar Marko Braković je u izjavi za televiziju N1 objasnio da se ova pojava u socijalnoj psihologiji zove "difuzija odgovornosti".

“Kada se dešava nasilje i kada neko prisustvuje nasilju, što je više ljudi, manje su šanse da će reagovati, jer svako gleda drugog i kaže: 'Zašto ja, ovaj je jači, ovaj je mlađi...' I na kraju ni jedna osoba ne preuzima odgovornost. Naravno, empatija je snižena svima nama, zato što živimo u zemlji u kojoj je pravda spora i nedostižna i sada ući u to, biti svedok na sudu, pa možda čak dobiti i neke telesne povrede, ukomplikovati svoj život, a institucije ne funkcionišu i nema ko da stane iza nas ako budemo mi buduća žrtva - to sve ljude tera da se u bilo šta mešaju”.

Međutim, osećaj da institucije ne rade svoj posao je pogrešan, a tome doprinosi i vrlo česta odluka žrtava da se vrate u okruženje u kome se nalazi nasilnik, smatra Gordana Mihajlović.

„Građani ne znaju šta preduzimaju nadležne institucije. Veliki broj žrtava se vraća u porodicu i onda se stiče utisak da institucije ne rade. Nije tačno. Mi smo nemoćni ako žrtva i pored naših upozorenja odluči da se vrati. Žrtva utiče na to koju ćemo mi odluku da donesemo i kako će postupak dalje da se odvija. One često kažu da se vraćaju i da su spremne da nasilniku daju još jednu šansu.“

Što se tiče pomenutog slučaja nasilja u Požarevcu, pokrenut je krivični postupak protiv osobe koja je vršila nasilničko ponašanje, kaže Mihajlović.

„Tu je policija donela samo hitnu meru zabranu kontakta. Međutim, na našu intervenciju na nivou grupe, kada smo izneli kako smatramo da je to isuviše blago reagovano, ponovo su se pogledali snimci sa mesta događaja i pokrenut je krivični postupak.“

Karakteristično za slučaj akta polnog nasilja zabeležnog u tramvaju u Beogradu bila je izuzetno burna reakcija ljudi na društvenim mrežama i negativne reakcija zbog građana koji na licu mesta nisu sprečili nasilje.

Sociolog Tatjana Rajić kaže da je jedno pričati nešto na društvenim mrežama, a potpuno drugo uraditi to isto u realnosti, a sociolog kulture, profesor Ratko Božović ocenio je u izjaviji televiziji N1 da je društvo spremnije da svoju hrabrost pokaže u virtuelnoj stvarnosti.

"Naš altruizam i hrabrost su više na društvenim mrežama nego u samom životu. Izgleda da su mreže jedno - što je pored života, život nešto sasvim drugo, otvoren za nasilje. To je paradigma ovog našeg stanja u kome smo mrtvi 'ladni u odnosu na nevolje i muke drugoga. To je bila situacija kada je bilo najnormalnije da ljudi reaguju, oni nisu reagovali - ko su ti ljudi koji nisu reagovali, jesmo li to mi svi manje - više? Ovde je dakle potkazala građanska vrlina”.

Građanska vrlina, dodaje Božović, zakaže tek kada nasilje u jednom društvu postane način života.

Da li je i u kojoj meri nasilje postalo naš način života i u kojim oblicima je sveprisutno u našem bivstvovanju? Odgovarajući na pitanje o tome da li nasilja danas ima više nego ranijih godina, pokušao je da da Miloš Jeremić, nastavnik filozofije u Požarevačkoj gimnaziji.

„Da li ima više nasilja, nego što bismo mi želeli da ga ima? Drugi reper su međunarodni standardi o tome šta je nasilje. Nakon toga bih mogao da kažem da smo mi u osnovi vrlo nasilno društvo. Fizičko nasilje se prepoznaje i znamo šta je.  Vidljivo je i stvari su vrlo lagane. Hajde da pričamo o mnogo ozbiljnijim stvarima, marginalizaciji, diskriminaciji, lejbelingu, segregaciji. To su oblici nasilja koji su karakteristični za najveći broj mojih susreta sa ljudima ovde. Lako ćete čuti od nastavnika: ’oni su lenji’, ’oni su neradni’, ’on je mnogo pametan’, ’on je genijalan’. Sve što sam izgovorio je čin nasilja. Kad vam se neko obrati rečima ’Hristos voskrese’ i bulji u vas čekajući odgovor, ako ste nereligiozni, ako niste hrišćanin, to je čin verbalnog nasilja. Tako da je kod nas nasilje prisutno u društvu. Najviše je verbalnog nasilja, jezivo emotivno nasilje i ova nasilja koja ostavljaju teške posledice po nekoga. Ako izvršite segregaciju neke osobe, ona će da nastavi sa samo segregacijom. Vi ćete od te osobe napraviti osobu koja ima, možda, ozbiljne psihičke probleme, a svakako će imati ozbiljne karakterne probleme i neće biti u stanju da se razvije u punopravnog građanina.“

Ozbiljan problem je neprepoznavanje nasilja dok se ne pojavi u fizičkoj formi, ističe Jeremić.

„To je ono što je jedan od mojih omiljenih socijalnih psihologa uporedio sa slučajem ručne pumpe i epidemije kolere. Izvesni lekar je kao prvu meru, kada je uočio da je bunar zaražen, uklonio pumpu. To nije dovoljno, već mnogo više. To govorim zbog Aleksinog zakona. Taj zakon je totalna glupost. Kaže, učenici i nastavnici koji ne primete ići će dve nedelje na seminar o nasilju. Bitna je prevencija. U najmanju ruku, ako je sve pametno u takvim idejama, jedno dete je mrtvo, jedno dete će biti povređeno. Neko će biti povređen i tada prilazimo problemu da ga rešavamo. Kada dođe do verbalnog nasilja, na to ne reagujemo. To je kao normalno kod nas. To je problem što uopšte ne obraćamo pažnju.“   

Pored toga, određeni oblici nasilja u društvu se predstavljaju kao preporučljivi, a uočljiv je i nedostatak senzibiliteta prema osobama koje su izložene raznim oblicima nasilja, kaže Jeremić.

„Neki oblici diskriminacije i lejbelinga se ohrabruju od sedamdesetih godina prošlog veka. Ohrabruje se lejbeling albanske populacije i to se vraća. Kažu, da se razgraničimo sa Albancima. Jedva čekam da vidim kako ćemo to da uradimo. Mi možemo da se razgraničimo sa državom ili nedržavom, takozvanom državom Kosovo, ali ne možemo da se razgraničimo sa nacijom. Možda i ja imam nečeg albanskog u sebi? Treća stvar koja je najopasnija je što nismo senzibilisani da to prepoznamo. Lejbeling, diskriminacija, hejt spič, sve to nam je toliko postalo normalno, da to kod nas postaju standardi. ’E, nek si mu rekao!’ Ovaj mu rekao da je narkoman, da sad ne ređam šta je sve mogao da mu kaže. Izlejbelingoavo ga je što je više mogao, a za to dobija ’e, nek si mu rekao’, ’baš si mu dobro rekao’. Ohrabruje se taj oblik jer nismo senzibilisani da se ta osoba povređuje. Još jedna epizoda može da bude interesantna. Ovde se desilo. Imali smo jedan slučaj sa decom. Emotivno nasilje je bilo, a nastavnica kaže ’ ne radi se o meni’. Samo što ne kaže ’ja mogu i smem da budem žrtva nasilja’. Ne smeš da budeš i niko ne sme da bude žrtva nasilja. Nasilje ne sme da postoji ni u jednom obliku i to je ono što se zove ’ziro tolerens’.“

Karakteristično za vršnjačko nasilje kao pojavu jeste to da je u ranijem periodu bilo izraženije i uočljivije, kaže pedagog Živkica Đorđević.

„Dugo sam u školi i mislim da je nekog nasilja među đacima bilo oduvek. Bilo ga je možda u nekim različitim formama, ali je bilo znatno otvorenije nego što je sad. Radila sam u Poljoprivrednoj školi. Bilo je tih grupa, sačekuša...Malo se na radilo na tom pitanju. Uglavnom su se mere preduzimale. Kaznena politika je bila stroga. Sada se o tome mnogo više priča i pridaje značaj.“

 Prikrivenosti nasilja i težem identifikovanju doprinose i socijalne mreže, ocenjuje nastavnica psihologije Marija Milivojević.

„Nasilje se usavršava, postaje suptilnije i nevidljivije. Ima ga na onim nivoima gde nije postojalo pre 10-15 godina. Istina, mnogih fenomena koji danas postoje tada nije bilo. Ako govorimo o socijalnim mrežama, one su danas dostupne svakom srednjoškolcu. To je otvorilo jedan novi segment gde takvom ponašanje može da se ispoljava, ali na jedan potpuno drugačiji način. Tako da nije pitanje kvantiteta, već oblika u kojima se javlja. Čini mi se da ove vrste nasilja koje sada postoje, kao što su na društvenim mrežama, jesu mnogo podmuklije. Kada se dvoje potuku, to se ispolji odmah i ima svoj efekat i katarzu. Ovo samo indukuje sa svakim novim napadom ili komentarom, to samo narasta i potrebno je mnogo vremena da bi došlo do eskalacije.“

Miloš Jeremić zaključuje da nasilja u društvu ima više nego što je potrebno, zbog čega je nužno da se na ovu pojavu obrati pažnja na vreme.

„Kada bismo na sve ovo obratili pažnju, bili bismo uspešnije društvo, čak i ekonomski.“

Nulta tolerancija na nasilje, vršnjačko nasilje, polno i rodno nasilje, nasilje u porodici i nasilje nad decom. Politika nulte tolerancije nešto je što je utkano u zakone i procedure koje donose institucije država na Balkanu. Međutim, samo po sebi ovakvo stanje je neostvarivo jer će mržnja poput vode uvek naći način da sebi probije put.

Pored sveopšteg propadanja društvenih vrednosti, istinski napredak koji se ostvaruje u borbi i prevenciji od nasilja je da se o tome sve češće govori u javnosti i da se identifikuju forme ovog fenomena.

Srbija je kao država pokazala rešenost da se uhvati u koštac sa nasiljem kroz donošenje čitavog niza zakona, ali to samo po sebi neće biti dovoljno ukoliko se celokupno društvo ne uključi u tu borbu, a tu se misli i na svakog od nas pojedinačno.

 

Tekst je nastao u okviru projekta „Jasno i glasno- Napad na nasilje“ radija Boom 93 koji je delom finansiran sredstvima budžeta Grada Požarevca u okviru projektnog sufinansiranja medijskih sadržaja od javnog interesa.Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Nema komentara.

Ostavi komentar

Najčitanije