Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Napad na nasilje

12. 12. 2018.

Autor: U.Urošević Izvor: Boom 93

Unapređenje prevencije i ostvarivanje prava deteta

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević potpisao je nedavno Dokument o pristupanju globalnom partnerstvu za okončanje nasilja nad decom pod pokroviteljstvom UNICEF-a, kojim je Srbija dobila pristup dodatnim globalnim informacijama i razmeni znanja i iskustava sa ostalim zemljama sveta kao i globalnu vidljivost kada su u pitanju postignuti uspesi i napredak.

Ministar je rekao i da je u ovoj oblasti učinjen veći broj aktivnosti u prethodnom periodu, među kojima je i priprema Zakona o dečjem ombudsmanu koji je u završnici i uskoro će ući i u skupštinsku proceduru.

Potpisivanju dokumenta prisustvovala je direktorka UNICEF-a, Regina De Dominicis koja je istakla da se Vlada Srbije potpisivanjem ovog dokumenta pridružila globalnom partnerstvu koje će se boriti protiv nasilja nad decom. Ona je naglasila da istraživanja UNICEF-a pokazuju visok stepen nasilja prema deci u Srbiji, ali i drugim delovima sveta.

Međunarodni dan deteta koji je obeležen u novembru bila je prilika da se skrene pažnja javnosti na važnost prevencije nasilja nad decom i potrebu brze i efikasne intervencije nadležnih institucija kada se ono već dogodi.

Organizacija Prijatelji dece Srbije predstavila je rezultate kvalitativnog, nacionalnog istraživanja o nasilju nad decom, o tome koje vrste nasilja deca primećuju i trpe, koliko često su mu svedoci, šta vide kao rešenje, ali i kako bi reagovali i kome ga prijavili.

Istraživanje je obuhvatilo 78 srednjoškolaca uzrasta od 14 do 18 godina iz najvećih gradova u Srbiji, ali i manjih sredina poput: Šida,  Lapova, Topole, Batočine, Inđije....

Pri istraživanju korišćena je metoda anketiranja u vidu upitnika, uz principe informisanosti, dobrovoljnosti, anonimnosti i poverljivosti, a sam upitnik takođe su sastavila deca, uključena u rad Prijatelja dece.

Istraživanje je dalo zabrinjavajuće rezultate.

Gotovo dve petine ispitanika bili su svedoci fizičkog nasilja među odraslima, a njih čak 86% svedoci fizičkog nasilja među vršnjacima. Četiri od pet srednjoškolaca je preduzelo određene korake kada se u njihovoj okolini manifestovalo psihičko, fizičko i internet nasilje, a isto toliko njih je reagovalo kada se manifestovalo fizičko nasilje. Više od polovine ispitanika navelo je opciju prijavljivanja nasilja starijoj osobi kao najbezbedniji i najmudriji način po njih, a u cilju najboljeg pomaganja žrtvi koja je pretrpela nasilje. Polovina ispitanika navela je roditelje ili staratelje kao lica kojima bi prijavilo nasilje, dok se druga polovina opredelila za prijatelje i stručni kadar u obrazovnim ustanovama, poput pedagoga ili nastavnika. Tri od pet ispitanika navelo je roditelje kao glavne edukatore o prevenciji nasilja i načina kako reagovati kada se ono dogodi. Nešto više od polovine ispitanika vidi školu kao mesto gde je nasilje najzastupljenije, a kao sledeću “crnu tačku” navode ulicu, njih 30 %.

Zabrinjavajuće je i da više od četvrtine ispitanika nije znalo da u školama postoje timovi za borbu protiv nasilja.

Kada je reč o seksualnom uznemiravanju medju vršnjacima, ispitanici su gotovo ravnomerno zastupali tri stava: da je ono zastupljeno među vršnjacima, da je zastupljeno ali u manjoj meri i da ga nema.

Kao oblik nasilja koje odrasli najčešće ne primećuju i o njemu ne znaju dovoljno ispitanici su naveli digitalno nasilje, kao i činjenicu da odrasli nisu svesni posledica ovog vida nasilja.

Najviše ispitanika složilo se sa tvrdnjom da ako želimo da mladi i deca odrastaju uz što manje nasilja moramo raditi na edukaciji u cilju podizanja svesti o nasilju, ali i više razgovarati sa decom.

Kao posebno uznemirujuće nalaze istraživanja, Prijatelji dece Srbije naveli su činjenicu da  učesnici ankete pripadaju populaciji dece koja su prošla kroz razne obuke na ovu temu i aktivni su članovi učeničkih parlamenata u sredinama gde žive, ali da prepoznaju seksulano  nasilje samo u najtežim oblicima, i da imaju nedovoljno informacija o postojanju timova za borbu protiv nasilja u školama.

Više od 60% upitnika sačinjavala su pitanja otvorenog tipa, što je učesnicima dalo mogućnost da daju više odgovora, saveta, i prostora da izraze svoje mišljenje i doprinesu savetujući vršnjake i odrasle.

Značaj istraživanja ogleda se u prethodno prikazanim podacima i informacijama kao smernicama za nove akcije i korake koje kao društvo treba da preduzemo i daje podršku hitnom usvajanju Akcionog plana Nacionalne strategije za prevenciju i zaštitu dece od nasilja.

Nataša Veljković, glavna sestra transfuzije i sekretar Udruženja zdravstvenih radnika Braničevskog okruga, rekla je na tribini koju je ta organizacija priredila u Požarevcu da je zlostavljanje dece i dalje tabu tema u društvu. U Srbiji se smatra da su dečaci zlostavljaniji od devojčica, što je uzročnik kasnijeg poremećaja u ponašanju jer zlostavljana deca najčešće postaju zlostavljači.

„Sve više se javlja problem zanemarivanja i zlostavljanja, kako dece, tako i mladih. Neprevaziđeni i nepremostivi jaz između obožavanja dece i detinjstva i mračne brojke o zlostavljanju i zanemarivanju dece je sve veći. Smatra se da je u svetu veliki broj dece zlostavljan  i to naročito dečaka. Prema kontekstu postoji pre svega nasilje u porodice, zatim nasilje u školi, nasilje u institucijama, nasilje u zajednici i nasilje u digitalnom prostoru. O zlostavljanju dece se vrlo malo priča. Smatra se da je to nešto što bi trebalo da ostane unutar porodice. Lično mislim da to nije tako i da svako zlostavljanje žena i dece  treba da bude obelodanjeno, javno i da se o tome više priča. Odrasli o tome ne vole da pričaju jer smatraju da ukoliko dete nije bilo dobro, pa ga malkice šljepnu, najčešće opravdanje je da nije bilo dobro ili da je to zaslužilo. Smatra se da je u svetu oko 40 miliona dece mlađe od 14 godina zlostavljano i u značajnom broju slučajeva bila je potrebna medicinska nega, što znači da se često radilo o teškim telesnim povredama. Najveći trag na deci ostavlja emocionalno zlostavljanje. Smatra se da su u Srbiji dečaci zlostavljaniji od devojčica i to je mahom uzrast od 12 do 14 godina. Sve to kasnije uzrokuje poremećaje u ponašanju. Ti dečaci, kasnije mladići, postaju osobe koje zlostavljaju.“

Postoji više oblika nasilja koja se primenjuju nad decom, objašnjava Veljković.

„Na prvom mestu je fizičko zlostavljanje, zatim emocionalno, seksualno, ekonomsko zlostavljanje, zanemarivanje i zapuštanje, prinudni brak i strukturno nasilje. I dalje postoji prinudni brak i dalje se devojčice rođenjem obećavaju, iako živimo u 21.veku.“

Postoje i oblici zlostavljanja koji se odnose na prekomernu upotrebu lekova ili navođenje na upotrebu alkohola. Ovi vidovi fizičkog nasilja predstavljaju oblik namernog izazivanja bolesti kod dece.

Seksualno zlostavljanje je jedan oblik nasilja kome su deca vrlo često izložena, ističe Veljković.

„To nije samo seksualni čin, već i izlaganje dece pogledima drugih, pravljenje i distribucija pornografskog materijala i navođenje deteta da se ponaša neprimereno za svoj uzrast. Seksualno zlostavljanje može biti u vidu pedofilije ili u vidu incesta. Sve ovo kasnije ostavlja veliki uticaj na psihu deteta. Nekada se kaže da emocionalno zlostavljanje ostavlja mnogo dublji trag od fizičkog jer se mnogo duže pamti nešto što se desilo protiv vaše volje.“

Veljković objašnjava da je glavni problem sa seksualnim zlostavljanjem taj što se ne prijavljuje.

„Majka je ta koja prva sazna za seksualno zlostavljanje, ali da li zbog osećaja krivice ili drugih pobuda ne želi da ga prijavi. Tako da seksualni slučajevi zlostavljanja vrlo često ostaju u krugu porodice. Pre nekoliko godina je bio slučaj u Aleksincu kada je očuh seksualno zlostavljao svoju hendikepiranu pastorku. Ono što su utvrdili službenici policije i zdravstveni radnici ne bih javno da podelim.“

Zanemarivanje deteta može imati posledice na psihičko i fizičko zdravlje deteta, a u nekim ekstreminim situacijama, može čak dovesti i do smrti deteta – pogotovo ako traje duže vreme i ako je započelo u prve tri godine deteta.  Upravo je zanemarivanje najteži i najčešći oblik zlostavljanja dece.

U prijavama za nasilje u porodici deca se najčešće pojavljuju kao sekundarne žrtve nasilja, na taj način što prisustvuju scenama nasilja, kaže Aleksandra Stojković, psiholog u Centru za socijalni rad u Požarevcu. Međutim, kada su deca u pitanju, najčešći problem je zanimarivanje brige o detetu.

„Bilo da je zanemarivanje brige o vaspitanju ili opštem razvoju. Zanemarena deca ulaze u sistem zaštite uglavnom po tom osnovu ili kao posredne žrtve nasilja u porodici.“

Merom korektivnog nadzora daje šansa roditeljima da poprave svoj odnos sa detetom, navodi Stojković.

„Korektivni nadzor se izriče kada roditelji učine ozbiljnije propuste. Dajemo šansu roditeljima da svoje greške isprave i nastave da se staraju o svojoj deci, a ova vrsta podrške se daje u ograničenom vremenskom trajanju.“

Međutim, u situacijama zanemarivanja najčešće se primenjuje institut izmeštanja deteta.

„Dete se izmešta u neku drugu sredinu dok te okolnosti traju. Pokrećemo postupke za oduzimanje roditeljskog prava i korektivni nadzor koji uglavnom ne daje baš neke dobre rezultate kao izmeštanje i lišavanje roditeljskog prava. Korektivni nadzor je samo utvrđivanje nedostataka u vršenju roditeljskog prava, a i daje se upozorenje roditeljima šta oni treba da promene. Svi te mere da se učini korekcija su mahom neuspešne i postupci se završavaju izmeštanjem deteta“.

Protokol o međusektorskoj saradnji je predvideo mehanizme u slučaju da postoji sumnja u nasilje nad decom, kaže Vesna Nikolić, socijalni radnik u Savetovalištu za mlade Doma zdravlja Požarevac.

„Što se tiče dece koja su žrtve nasilja u okviru porodičnog sistema, protokol utvrđuje algoritam postupanja i odmah se obaveštavaju nadležne institucije“.

Nikolić kaže da je kod dece mnogo lakše prepoznati kada su izložena nasilju.

„Recimo, škole imaju svoje timove koji se formiraju kada dete prijavi nasilje. Imaju svoje propise po kojima postupaju. Ukoliko ne mogu da dođu do rezultata, traže pomoć od drugih institucija i organizuju konferenciju slučaja kada pozivaju sve aktere, gde zajedno sa roditeljima, decom i ostalim institucijama, svako iz svog ugla iznosi mišljenje, odnosno radi sa žrtvom ili nasilnikom.“

Inače, odbijanje da dete primi MMR vakcinu oblik je zanemarivanja dece, ističe Nikolić.

Ono što je karakteristično kada je nasilje u porodici u pitanju je da se deca spominju najčešće kao žrtve uz jednog člana porodice.

Težak oblik zlostavljanja je seksualno nasilje. Javnost u Požarevcu ove godine potreslo je nekoliko slučajevima u kojima su se kao zlostavljači pojavljivali otac koji je primoravao svoju ćerku na odnos i stanodavac koji je vršio nedozvoljene polne radnje nad dvojicom dečaka.

Stručnjaci upozoravaju da je seksualno zlostavljanje teško identifikovati i otkriti zbog straha i stida koji preplavljuje dete i koje se zbog toga ustručava da prijavi zlostavljanje. 

Već smo spomenuli da se u Srbiji priprema zakon o zabrani telesnog kažnjavanja dece. Statistika pokazuje da se samo 19,6 odsto dece u Srbiji vaspitava nenasilnim metodama, a zabrana telesnog kažnjavanja dece unela je podele u stručnoj javnosti i među građanima.

Jedni smatraju da država i zakon ne smeju da propisuju pravila vaspitavanja dece, a drugi da fizičko kažnjavanje nema vaspitnu vrednost.

Fizičko kažnjavanje dece nije dopušteno u zemljama u okruženju, a ovu zabranu prihvatila je i većina zemalja u svetu. Iako istraživanja pokazuju da čak 93 odsto roditelja u Srbiji smatra da fizičko kažnjavanje nije potrebno primenjivati u vaspitanju dece, oko 43 odsto mališana ipak je doživelo takav vid kazne.

Većina telesnih kazni podrazumeva udaranje deteta (batine, šamaranje, udaranje po stražnjici) rukom ili štapom, kaišem, prutom, amože da uključi i drmusanje ili bacanje deteta, štipanje, šutiranje, šurenje, pečenje, čupanje za kosu, primoravanje deteta da stoji, kleči ili zauzima druge neprijatne i bolne položaje ili primoravanje deteta da silom guta (na primer, pranje usta deteta sapunom ili primoravanje deteta da guta ljute začine). Postoje i nefizički oblici kažnjavanja dece, koji su takođe okrutni i ponižavajući i predstavljaju grubo kršenje prava deteta, kao što su na primer, kažnjavanje kojim se dete omalovažava, ponižava, dovodi u situaciju da ispašta zbog tuđe krivice, ugrožava,  zastrašuje ili ismeva.

Istraživanja pokazuju da je ogroman broj dece širom sveta izložen telesnom kažnjavanju kao načinu vaspitavanja u porodici, u školi i/ili drugim institucijama. Globalna baza podataka UNICEF-a (2014) pokazuje veoma zabrinjavajuće rezultate uporedivih istraživanja sprovedenih u 62 države u periodu između 2005. i 2013. godine.  U proseku, četvoro od petoro dece uzrasta 2-14 godina doživelo je neki metod nasilnog disciplinovanja (fizičko kažnjavanje i/ili psihološku agresiju) u porodičnom okruženju, u mesecu koji je prethodio istraživanju. Psihološka agresija se javlja češće nego fizičko kažnjavanje, ali su oba načina nasilnog disciplinovanja široko rasprostranjena. U proseku, sedmoro od 10 dece izloženo je psihološkoj agresiji, dok je šestoro od 10 dece izloženo fizičkom kažnjavanju. Najčešće su deca izložena kombinaciji ova dva nasilna načina disciplinovanja, što im šteti i kratkoročno i dugoročno. Najteži oblici fizičkog kažnjavanja su manje zastupljeni, u proseku oko 17 odsto dece  doživelo je teške oblike fizičkog kažnjavanja (udaranje po glavi i licu, snažno i/ili često udaranje). Pored toga, podaci pokazuju da je veća verovatnoća da će deca sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom doživeti telesno kažnjavanje, odnosno, manja je verovatnoća da će biti vaspitavana isključivo nenasilnim metodama. Nenasilni načini disciplinovanja i vaspitavanja dece koriste se u kombinaciji sa nasilnim metodama, ali je veoma mali broj dece koja se disciplinuju isključivo nenasilnim metodama.

U Srbiji je fizičko kažnjavanje dece i dalje veoma rasprostranjeno, a određene patrijarhalne norme i vrednosti koje opstaju u našem društvu prouzrokuju da se telesno kažnjavanje i dalje smatra legitimnim načinom vaspitavanja dece (npr. postoje narodne izreke: Batina je iz raja izašla; Sačuvaj štap, pokvari dete i slično). Poslednjih godina se povećava svest u celom društvu o neprihvatljivosti nasilja nad decom, uključujući i svest o neprihvatljivosti telesnog kažnjavanja dece kao načina vaspitavanja i disciplinovanja, te većina stručnjaka prihvata i promoviše stav da je telesno kažnjavanje teška povreda prava deteta i da ga treba hitno i izričito zabraniti u svim okruženjima. Izrazito su malobrojni stručnjaci koji smatraju da je „razumno telesno kažnjavanje deo vaspitnih metoda“ i da ne treba da bude izjednačeno sa fizičkim nasiljem i zlostavljanjem, ali nažalost, pojedini od njih dobijaju prilično mnogo medijskog prostora.

 

Tekst je nastao u okviru projekta „Jasno i glasno- Napad na nasilje“ radija Boom 93 koji je delom finansiran sredstvima budžeta Grada Požarevca u okviru projektnog sufinansiranja medijskih sadržaja od javnog interesa.Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Nema komentara.

Ostavi komentar