Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Napad na nasilje

21. 12. 2018.

Autor: U.Urošević Izvor: Boom 93

Kako da se stane na put vršnjačkom nasilju?

Neke statistike pokazuju da je svako četvrto dete nekada bilo žrtva vršnjačkog nasilja. Vršnjačko nasilje u sebe uključuje i psihičko i fizičko nasilje, a u nekim starijim razredima čak i seksualno. nova kategorija je i sajber nasilje, koje se dešava pre svega na društvenim mrežama na internetu. Iako je teško izmeriti koliko je nasilja među decom i tinejdžerima, ono je često prisutno i predstavlja problem u savremenom društvu.

Vršnjačko Javlja se u sve mlađem uzrastu, karakerišu ga tuče, vređanja, verbalna i psihička maltretiranja, poniženja na društvenim mrežama. Dešava se u školama i može trajno da ošteti ili uništi život deteta. Svi smo svesni da ono postoji i da poprima sve brutalnije razmere, ali kako ga preduprediti, kako se boriti sa njim?

Podaci Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije pri Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja pokazuju da je najzastupljenije verbalno nasilje – vređanje, spletkarenje, davanje pogrdnih imena, ismevanje, ogovaranje, širenje laži, ali je prisutno i udaranje, otimanje, seksualno uznemiravanje, snimanje bez nečijeg pristanka i slanje uznemirujućih SMS poruka.

Kada je služba zaštitnika građana pre dve godine sprovela je anketu među đacima u Srbiji, rezultati su pokazali da je ukupno 88 odsto anketiranih osnovaca izjavilo da je imalo neposredno ili posredno iskustvo sa vršnjačkim nasiljem. To isto je izjavilo 60 odsto srednjoškolaca. Nije prijatno ni saznanje da je svaki četvrti srednjoškolac (26 odsto), a svaki peti osnovac (20 odsto) bio svedok nekog oblika nasilja nastavnika nad učenicima.

Možda je najfatalniji primer i epilog vršnjčkog nasilja u Srbiji slučaj četrnaestogodišnjeg dečaka iz Niša, Alekse Jankovića, koji je 2011. godine sebi oduzeo život nakon osam meseci maltretiranja koje je trpeo u školi. Roditelji tvrde da su školu obavestili o tome i tražili rešenje, ali da nije bilo razumevanja i prave reakcije.

Medijska pažnja posvećena ovom slučaju podstakla je i inicijativu o donošenju Aleksinog zakona, koji bi trebalo da efikasnije reguliše rad stručnih službi u školama, definiše strože kazne za nesavesno postupanje obrazovnog osoblja, psihologa, pedagoga  i direktora škola, kao i roditelja dece koja vrše nasilje. Ipak, da li je jedan zakon dovoljan da suzbije ovu pojavu i reši problem?

Psiholozi, pedagozi, oni koji se bave proučavanjem ljudskog ponašanja, karaktera, vaspitavanjem i učenjem smatraju da se protiv vršnjačkog nasilja najbolje bori neprestanom pričom o njemu, ukazivanjem i osvešćenjem ovog problema. Bitno je na vreme uočiti probleme, edukovati roditelje, kao i kadar koji direkno radi sa nasilnicima i žrtvama nasilja. Važno je i sankcionisanje nasilja, kako ne bi ispalo da je ono dopušteno ili čak poželjno.

Pedagog u Požarevačkoj gimnaziji, Živkica Đorđević kaže da se u ovoj obrazovnoj ustanovi trude da kod učenika probude svest o nasilju, ličnoj odgovornosti i posledicama.

„Ono na šta se mi kao škola usmerevamo je da kod pojedinca probudimo to što se zove lična odgovornost i mogućnost da upravlja svojim postupcima. Da prepoznaju različite modele agresivnosti, ono što je u njima i da donesu odluku šta će činiti. Neka deca to prepoznaju, druga ne, a sve zavisi od porodičnog konteksta u kome odrastaju. Mi smo tu da pripomognemo da shvate kroz kakav proces se prolazi ukoliko se nađu u tome. Da taj proces bude transparentan, ali ne sa idejom zastrašivanja drugih, već da i drugi shvate kroz šta će proći.“

Ona to objašnjava i na jednom primeru.

„Prošle godine imali smo fudbalski turnir i jednu presudu sudije na utakmici koju je učenik i igrač prepoznao kao nepravednu. Odgovorio je vrlo nasilno. U tom trenutku smo mi reagovali. Ne ulazim u to da li je on tako reagovao zbog svoje prirode, zato što je u domenu incidenta to za njega bilo toliko opasno, da li je porodično nasleđe da se tako reaguje ukoliko ti neku učini takvu vrstu nepravde. Sada mi kao škola dobijamo mogućnost da na neki način da pomognemo tom momku da prepozna šta je uradio, koje posledice to ima po njega i okruženje i da kroz proces savetovanja i rada vidimo šta može da se uradi. Mgu da kažem da sam bila zadovoljna što se vrlo brzo tu nešto postiglo, što je on sa merom da ne igra jednu utakmicu igrao narednu, vrlo uspešno završio našu školu i nastavio studije. Ako je to naša misija da se u trnutku kada se dešava vidljiva agresivnost ili dođe do nasilja, reagujemo, i ako imamo s kim da radimo, onda zaista dobijamo jedan izvanredan ishod. Dobijamo saradnika na kraju, osobu za koju mi reagujemo, a koja je na neki način podigla svoj stepen prepoznavanja i upravljanja sopstvenim postupcima.“

 Profesor psihologije, Marija Milivojević kaže da u efikasnoj borbi protiv nasilja u školama veliku ulogu ima i stav roditelja, odnosno ono što učenici donose iz kuće.

„Zato što postoji neki stav o tome i postoji vizija o tome koje su to vrednosti i koja su to znanja sa kojima oni treba da nastave kada izađu odavde. Tu vam je porodica jako bitan faktor. Stav prema instituciji, prema svima nama zavisi od onog stava koji postoji kod kuće. Mi možemo da budemo podrška i dopuna, ali ipak je baza dom. Dođe do preokreta, oni počnu da misle svojom glavom, otrgnu se, javi se adolecentni bunt, ali najbitniji saradnici su oni kod kuće.“

Đorđević kaže da negativni uticaji često nisu vidljivi, što je i slučaj sa mladalačkim buntom koji je karakterističan za uzrast kasnog tinejdžerskog doba i rane adolescencije, a koji se ispoljava na različite načine.

„Mi imamo veliku šansu kao profesori i nama je važno da je iskoristimo u tom uzrastu, da pomudimo drugačije modele. Na primer, ja sam prva koja reč ’kazna’ ne koristi za taj uzrast. Postoje neke vaspitno disciplinske mere. Za mene kazna ide tek posle 20.godine kada imaš određenu zrelost. Znači, da pokažemo da kad ti nešto promeniš kod sebe, ukoliko ti nešto učiniš i daš svoj doprinos promena može da se desi. Ima učenika koje kod kuće uče da za udarac uzvrate udarac. Mi ih učimo da može drugačije i da se oprosti. Pravu sliku dobijamo posle njihove 24. ili 25.godine. Neki se potpuno vraćaju na porodični model i mi tu kao da ništa nismo uradili, a neki budu vrlo dobar doprinos razvoju sopstvene porodice. Oni kao mladi ljudi unose novinu u svoju porodicu i napuštaju ono što je porodica smatrala za veliku vrednost do tada, ali im je napravila neku prepreku. Sada im je taj izazov u adolescentnom periodu doneo nešto novo. Ako porodica to prepozna, ona je dobila jedno veliko bogatstvo jer roditelj kada mu stiže mlad čovek dobija novu energiju novih životnih modela kako se ponašati. Ako porodica smatra i dalje da je najpametnija i kad dobije svršenog maturanta i kad dobije studenta, ona ostaje u velikom problemu za dalje iako ona smatra da neguje neke tradicionalne vrednosti koje su kočnica modernog razvoja.“

Profesor filozofije Miloš Jeremić kaže da je obaveza nastavnika da učenicima prenese sistem vrednosti.

„U filmu ’Hrabro srce’ Vilijam Valas kaže ’nemamo obavezu da pobedimo. Imamo obavezu da se borimo’. Naš narod ima običaj da kaže ’pa, nema ko drugi’. Možda i ima, ali ja sam u učionici. Ne postoji način da nastavnik ne unese svoj sistem vrednosti kada uđe. Ako neko misli da time što neće da priča o bolnim pitanjima je uneo neku vrednost, pa radi zadatke iz nekog predmeta, onda se unosi stav da je važno da se zna, a tvoji stavovi veštine i kakav si čovek to nije bitno. Nauči ti meni šta je rekao Hegel. Pogledajte koliko je to opasna stvar. Onda se stavovi nađu na nekom drugom mestu. Taj učenik kada dobije ’pet’, a nasilan je, on misli da je ispravno to što je nasilan.“

Živkica Đorđević kaže da se u Požarevačkoj gimnaziji posebna pažnja poklanja emotivnoj i socijalnoj sferi koja će se formirati među učenicima.

„Mi smo u naše godišnje planiranje od pre četiri godine uveli da osim ciljeva koji se odnose na kogniciju, postoje ciljevi koji se odnose na afektivnu sferu, odnosno na to šta ćete emotivno da razvijete. Na socijalnu sferu, kakvi će se odnosi u sredini formirati. To je taj takozvani moderni etos i kultura jedne škole koji postoji. Četvrti cilj se odnosi na psihomotorne veštine, a to je šta ti znaš da si poneo iz ove škole. To su naši ciljevi, da im otkrijemo sistem vrednosti, da imaju povećano samopouzdanje. To nije samopouzdanje koje stoji na staklenim nogama, već ono koje je utemeljeno i čvrsto, akoje daje veliku snagu mladom čoveku. Svaki mlad čovek koji sa samopouzdanjem prolazi kroz obrazovanje, bez kupljenih ocena, teže će ući u bilo koji vid nasilja ili agresivnosti, lakše će to prevazilaziti i bolje će odrastati. Za njega ti modeli koji stoje idu kroz moždani filter. On kaže ’biću takav’ ili ’neću biti takav’. Ljudsko biće se rađa sa velikim kapacitetom da odlučuje. Mala deca vrlo rano znaju da li će da budu kao neko ko šutira drugu decu ili neće. Samo je naše pokriće da li ćemo da budemo takvi“.

U Požarevačkoj gimnaziji postoje dokumenti o pravilima ponašanja učenika i disciplinskoj odgovornosti gde je regulisano postupanje škole u lakšim prekršajima. Pedagog Živkica Đorđević kaže da škola ima mogućnost uvođenja pojačanog vaspitnog rada, što je u mnogim slučajevima dalo pozitivne efekte.

„Kada učenik uradi nešto što ulazi u domen prekršaja, a govorim o težim prekršajima koji je propisalo ministarstvo, vi možete da uvedete pojačan vaspitni rad u trajanju od mesec dana i možete da napravite procenu da li je pojačan vaspitni rad dao dobre efekte i da ne morate da izričete meru. Proces prolaženja preko disciplinske komisije koja sledi pravni sistem je vrlo neprijatan za učenike, za roditelje koji prisustvu i za sve nas koji smo tu.“

Međutim, ovakav sistem rešavanja i prevencije nasilja ne pokazuje uvek pozitivne rezultate. Tako su prošle godine dva učenika napustila gimnaziju.

„Gde nismo uspeli kao kolektiv jer su đaci smatrali da doživljavaju nasilje u ovoj školi, a mi smo vodeći čitav proces praktično hteli njih da osnažimo da se s tim izbore. Međutim, oni su imali neka druga očekivanja koja mi nismo mogli da ispunimo. Njihova očekivanja su bila da se drugi menjaju bez jasnog definisanja šta je to nasilje nad njima. Nama to nije na čast, ali se dešavaju i neuspesi jer ne možete u grupi od 720 ljudi da zadovoljite baš svakog pojedinca“.

U gimaniziji ističu da su u procesima rešavanja slučajeva nasilja učenici nisu izopšteni već se sa njima razgovara o problemu i mogućnostima prevazilaženja njegovih uzroka.

Takođe, u svakom odeljenju postoje vršnjački medijatori koji mogu da reaguju unutar svoje vršnjačke grupe. Živkica Đorđević i Marija Milivojević kažu da je ovo način da se mnogi problemi nevidljivi nastavnicima reše pre eskalacije.

Relativno nova kategorija u nomenklaturi nasilja je i elektronsko nasilje, koje se dešava pre svega na društvenim mrežama na internetu.

Pod elektronskim nasiljem podrazumevamo sve slučajeve u kojima neko koristi elektronske urađaje

(mobilni telefon, tablet, računar, kameru  i internet da bi nekoga namerno uplašio, uvredio, ponizio ili ga na neki drugi način povredio. Najčešće podrazumeva tekstualne ili video poruke, fotografije i pozive kojima se druga osoba uznemirava, uhodi, vređa, provocira, preti i sl.

 Sa pojavom interneta, a pre svega sa pojavom i razvojem društvenih mreža, pojavljuje se i pojam

vršnjačkog elektronskog nasilja (cyberbullying). Najčešće je prisutno kod mladih između 10 i 19 godina, a donja granica u godinama se sve više spušta!

Neka istraživanja pokazuju da je 95% nasilja na internetu vršnjačko nasilje (cyberbullying), da je digitalno nasilje doživelo 66% srednjoškolaca, kao i da je 84% srednjoškolaca sebe izložilo nekom od rizika na internetu.

Ovaj vid nasilja je vrlo opasan i podmukao jer se uglavnom ne vidi. To potvrđuje i profesor filozofije u Požarevačkoj gimnaziji Miloš Jeremić.

„Nekad čujemo da se nešto desilo ili vidimo eventualno. To je relativno nova tema i nismo sigurni šta se dešava. To je recimo u programu ove školske godine. Istraživanje, strategije, odlazak na obuke, literatura. Moramo, ali ja nisam siguran da možemo s tim da izađemo na kraj.“

Digitalno nasilje se uglavnom dešava van škole, ali odnosi koji se naruše tokom digitalne komunikacije odražavaju se i na odnose u školi, nesporazumi se produbljuju, umnožavaju i često uključuju i decu koja nisu bila uključena u digitalno nasilje. Zbog toga je uloga škole u sprečavanju digitalnog nasilja veoma bitna.

Kroz jedno  iskustvo profesorI su na svojoj koži osetili koliko neprijatnosti  i uznemirenosti može da izazove ukoliko se vaše fotografije u određenom negativnom kontekstu pojave na internetu.

Pre nekoliko godina u Požarevačkoj gimnaziji pojavila se fejsbuk grupa „Dnevna doza Požarevačke gimnazije“. Gotovo u isto vreme u Karlovačkoj gimnaziji pojavila se slična strana koju su kreirali učenici, ali na instagramu, a koja je u negativnom svetlu predstavljala profesore. Dok je u Karlovcu ovaj slučaj eskalirao kroz izbacivanje jedne učenice iz škole i tekstove u medijima, u Požarevcu su na miran način sa učenicima uspeli da reše ovaj problem.

Pedagog Živkica Đorđević kaže da su pokretači stranice bili poznati, ali nikada interno ili javno prozvani.

Iako su neki protumačili da su u slučaju Požarevca proradile sujete kod nastavnika, u gimnaziji kažu da je reč o profesionalizmu.

Marija Milivojević zaključuje da uloga škole nije  u striktnom sprovođenju zakona i propisa i da se efikasnost, pa i u borbi protiv svakog oblika nasilja, pre svega ogleda u promeni stava i negovanju vrednosti kod učenika.

 

Tekst je nastao u okviru projekta „Jasno i glasno- Napad na nasilje“ radija Boom 93 koji je delom finansiran sredstvima budžeta Grada Požarevca u okviru projektnog sufinansiranja medijskih sadržaja od javnog interesa.Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Nema komentara.

Ostavi komentar

Najčitanije