Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Zanimljivosti

27. 03. 2018. Požarevac

Autor: S. Lisac Izvor: Boom 93

Nikola Vranjković: "To je borba sa sobom"

Umetnik, profesionalac u svom poslu, muzičar, gitarista, producent, nekadašnji frontmen grupe “Block out”, Nikola Vranjković troši svoju energiju pretvarajući je u umetnost, koju nesebično deli sa svojom publikom.


Nikola Vranjković je “neverending story” umetnik, uvek ima šta da kaže, alergičan na strah,i još bolji nego pre. 

Nakon tri godine, kada je sa sličnom postavom, u klubu KB predstavljao svoj EP “Bremelov”, vratio se sa duplim albumom “Veronautika” i svojoj vernoj publici pripremio finu kombinaciju starih i novih pesama.

I posle dvehiljaditih i kusur godina, Vranjković ima taj “čarobni akord” za sreću potreban. Kad su pomislili gotovo, a on počeo tek...

 Nikola Vranjković o stvaranju, mladima, trenutnom stanju, politici, medijskoj blokadi i vampirima…

 “Odoše ljudi preko, narod gladuje, dve trećine su postali totalni idioti, jednostavno tako im država nalaže. Mnogi su poklekli, ljudi više i ne slušaju muziku. Čitaju, gledaju to što gledaju.

Slično je i sa klubovima po Srbiji, ima ih jako malo i ja se stvarno divim Bati što on uopšte ovo gura nadalje, jer ovo je jako, jako jedan lep klub.”

 Bendova ima, ali i medijske blokade

“Mlađih bendova ima koliko hoćeš, ali jednostavno nemaš gde da ih vidiš, da ih čuješ. To je ta tužna priča. Neverovatno koliko ima dobrih bendova i neverovatno koliko je njima sada teško.

Sedimo u Požarevcu gde je sahranjen ovaj vampir, a ustvari onog momenta kad su oni drugi žuti vampiri došli na vlast, tad je krenula ta medijska sitna lagana blokada.

Ja sam se danas setio, kada smo išli tim autoputem, pa nas je neka strašna kolona onih svetlećih audija terala sa autoputa, a ne daju ti da ih pretekneš, a oni voze 100 i tako se prave…

To me podsetilo na vreme posle Miloševića, prvo ono vreme, jer čak i za vreme Slobe nije bilo toliko tih rotacija i toliko tog kurčenja, kao za vreme tog DOS-a. Posle su došli ovi “majstori” koji su sve to usavršili, i tako su usavršili i tu medijsku blokadu koja se više ne zove tako... ovi su krenuli sa tom pričom, koliko ti prodaš ploča, koliko prodaš ne znam čega, toliko vrediš.

Pre pdv-a počeli su da se uvode neke gluposti, pričaju o nekim licencama. I onda bukvalno dođeš do momenta da, klinac od 15 godina ima bend,  dođe neki kreten da mu traži licencu. Svakakve stvari kao ”sređivanje države”.

To je ustvari sređivanje njihovog legla, ne bi li uspeli da sve ljude stave u tu jednu teglu koju posle mogu samo da vakumiraju i da se zajebavaju s tim, da uguše…”

 “Svi su igrali svoju ligu šampiona…bolje biti neće”

“Za vreme devedesetih, o kojima se pričaju strašne stvari i jesu bile strašne zbog ratovanja, celog tog mafijaškog odvratnog režima. Samo, postojala je jedna pametna stvar, jedan ventil koji je puštao mlade umetnike da se afirmišu i jednostavno nisu dirani. Kao što je ta glupa priča, kao da su posle neki od njih bili bitniji za rušenje vlasti. Ma jok, niko tu ništa nije bio bitan, ali ljudi su imali mogućnost da rade, da se bave svojom umetnošću za koju su predodređeni, talentovani…

Danas je to isto, ali su im jednostavno zatvorena apsolutno sva vrata. Tu su neke kvazi emisijice na televiziji. Ti izvedeš nekog mladog muzičara i sad pitaš ga u toj emisiji šta misli i on treba da odgovori šta misli. Autocenzura, to je “umetnost”… doterati sve ljude da sami ne kažu ono što misle, jer je bolje da ne kažu.

Osnovna stvar je da je ljudima lakše nekako da znaju da bolje biti neće i da je zatvoren krug, da su svi probali, svi su igrali svoju ligu šampiona i sad je potpuno svejedno.”

 Energija, trud i žrtva

“Moram prvo da se zahvalim svim ljudima. Ja sam taj album izdao za izdavačku kuću koja mi je izašla u susret i za moj novac uradila sve te varijante, štampala diskove itd, dobio sam pečat, dobio sam firmu. Inače, sve sam sam izgurao. Probao sam čak i sa prodavnicama, tek taj užas u prodavnicama. Nešto si prodao, pa čekaš, pa ti rabati, gluposti. Pa to je sve toliko ponižavajuće da sam na kraju povukao sve to i bukvalno prodao, evo sad će biti već hiljadu diskova samo preko brze pošte. Disk košta 10 evra, uopšte nije malo para. Taj novac sve i ako ga skupimo neće da vrati ni pola troškova, koliko smo mi uložili vremena i novca u to, ali neverovatno je koliko ljudi razumeju to. Bukvalno mi se desilo 50 puta da nekome, koga jako dobro znam ili ko mi je nešto pomogao, hoću da poklonim disk, i čovek plati disk i kaže “ne, ne ovaj put to ne dolazi u obzir”. Valjda je već došlo do te jedne kritične cifre ljudi koji slušaju muziku, da su veoma dobro upoznati kako energija, trud i žrtva je ustvari sve ovo čime se mi bavimo. Ne pričam o sebi, nego pričam o svim mojim kolegama i ja sam ponosan što takvi ljudi postoje.”

 Youtube, društene mreže...osnovna sredstva komunikacije

“Meni pomaže trenutno iz razloga što ja 20 i ne znam koliko godina se bavim ovim i onda neko koga interesuje lako me nađe i može da nađe. Ali to ne pomaže ljudima koji počinju da rade, ne možeš ti da nađeš u toj šumi svih informacija…šta sad tebi ime znači nečije ako si čuo pesmu, a ne znaš kako se zove. Meni je Youtube osnovno sredstvo komunikacije sa publikom, osim Fejsbuka. Sve što sam ja radio, tamo možete da nađete. Postoje ti neki tantijemi jutjubovski, koji su tek kataklizma i strašni. Bio je jedan eksperiment sa Fejsbukom koji se završio pre mesec dana, kad sam ja krenuo da pričam s ljudima da smo krenuli da gasimo te svoje muzičke fejsbuk stranice. Tu je krenula nenormalna otimačina, bukvalno blokiraju ti da nigde više ne pustiš gde sviraš. Oni te puste na 50 nekih prijatelja ili ti traže da uplatiš 10, 20 dolara. I onda je na svu sreću to ukinuto pa onda možemo da komuniciramo normalno sa ljudima koji prate naš rad. Tu ima jedan trik sa Fejsbukom znači bukvalno da se otvara što više profila sa istim imenom, pa da onda ljudi to znaju, jer si ograničen na 5 hiljada…to je opet smaranje. Ja sam morao da otvaram treći privatni profil, da bi ljudi mogli da dođu do informacija. Šta da radim, ne mogu da se reklamiram na Hepiju, Pinku…”

 Publika ceni rad…

“Super je publika gde god sviramo. To su isprofilisani ljudi. Mi se ne poznajemo lično, ali to su slične duše. Problem je što nema one druge publike koja je tu slučajno ili koja je tu u nekom lomljenju 50/50 došla, jedni imaju problem jer nemaju novca, a karta nije jeftina za naše koncerte, a biće još skuplja, jer ljudi moraju da shvate da je to jedini način da bendovi opstanu.

Ja sam ponosan na svoju publiku, mislim da im mnogo dajem i da im ovaj bend mnogo daje…”

 Od “Crnog, belog, srebrnog” …

“To se brzo desilo i sa strane nekih od njih su postojale neke iskre i loše reči i ja nisam reagovao na to. Ja jednostavno i sad kontaktiram sa nekima od njih. Mnogo su važnije pesme. Ja sam se konsultovao sa nekim starijim kolegama koji su prošli kroz slična iskustva i uvek sam dobio jednu rečenicu, ”ćuti i gledaj svoja posla”. I tako sam se ponašao, nisam nikad rekao nijednu ružnu reč nikome od njih, niti mi pada na pamet. To su ljudi s kojima sam nešto radio 20 godina, u krajnjoj liniji svirali su moje pesme 20 godina i ja sam im jako zahvalan na tome. “

 Do “Veronautike”…

“Ja sam promenio u toj rotaciji, možda je do sada bilo sedam, osam muzičara s kojima sam ja sarađivao i sada ih imam još mimo ovog benda koji je sad svirao Danilo, Boža, Macai i Kiza Zoranović. Postoji šira postava koja nije mogla da stane na ovu binu. Postoji i mali Andrej Mladenović, svira još jednu varijantu perkusija i elektronskih bubnjeva i Miki Vučković još jedan gitarista, menja Danila koji kada svira sa Consecration-om ili kad ide negde sa nekim svojim bendovima sa kojima radi kao ton majstor na neka putovanja van Srbije.

Svirali su još neki ljudi pre njih i oni su u opticaju da ulete ako bude nekih problema. Jako sam zadovoljan jer su to sve profesionalci koji su odrasli na mojoj muzici. Ja nešto puno ne polažem na prijateljstva kada je muzika u pitanju, čak sam u stanju da sa nekim sa kim radim ili sviram u studiju ne pričam do kraja života, ako ćemo do tog momenta da napravimo nešto što će mnogo ljudi da voli i što ćemo mi da volimo. Neki put su te borbe onako prilično žustre, ali imam sreću da su mi oni i prijatelji i ljudi koji stvarno dobro sviraju. Ono što je jako važno je da ima mnogo dobrih muzičara i bendova u Srbiji i onda je neko smislio  tako dobru varijantu da to bledi, neki ljudi nemaju vremena da to prate, a hteli bi. Ne pričam o ovim tupanima koji to nikad nisu ni slušali…”

 Odlazimo i nestajemo…

“Ako se baviš ovim čime se ja bavim, pišem muziku, snimam muziku, radim, moraš da razlučiš…hoćeš li biti prvoborac?  Sećam se nekih glumaca koji su  glumatali, neki su posle išli u ministre i danas toga ima, i oni se kao bore za nešto…

Ja sam u varijanti da se ovi malo manje talentovani, da oni treba da krenu u tu borbu i da povedu ljude za sobom, kao što je Geldof u svetu vodio. Čovek ima dve pesme u karijeri, ali je je jako sve drugo dobro radio, dogurao do SERA i jako dobre stvari uradio za muziku i uošpte za planetu. Tako bi i ovde mogao srednje talentovan muzikant moga da povede tu neku borbu za oslobađanje medija, koji stvarno nema potrebe da budu zatvoreni, jer prvo nikad se neće rok muzika vratiti na velika vrata ovde, pa da neko treba da se plaši. Mladi ljudi jednostavno odlaze, ranije su odlazili posle fakulteta. Sad već završiš srednju školu i oni gledaju da odu odavde. To je neki proces kao što je proces za globalno otopljavanje, pa se neki led topi, pa se negde nešto dešava. Tako i ovde, očigledno da dolaze neki drugi ljudi da žive, a mi polako odlazimo i nestajemo. Da li ćemo nestati za 50 ili 200 godina ne znam, meni je žao, ali je očigledno je da će nas mnogo više biti u Čikagu i u Beču, već za jedno 50 godina.”

 I kad se skineš skroz go, onda vidi šta ćeš

Ti moraš, kad Marinković (Bjesovi) ono kaže “nikad neću uspeti da smirim svoje demone”. To je borba sa sobom jer ako si odlučio da na taj način…To je ono što je meni Bajaga objašnjavao. Gledao je moju svirku jedanput, dvaput i kaže “ok, to je sve sad strašno dobro, ali sad još jedina stvar koju moraš da uradiš je moraš go da se skineš totalno. I kad se skineš skroz go, onda vidi šta ćeš.”

Ja sam to tad nekako shvatio, ako mi smeta blic ja se bunim, ako mi neko smeta u publici ko priča, ja se posvađam s njim (smeh)

Jednostavnom gledam da dam sve od sebe kao što od ljudi sa kojima sviram tražim da daju sve od sebe i onda publika to jako dobro razume.

 “Ilegalci” za ideale…

“Šta treba mladi bendovi da rade na marketinškom planu da bi neko saznao za njih? Nemam pojma. U zemlji bez pravila…šta da rade, da odu na grand, da odu na neko takmičenje, neki likovi da ih ucenjuju, koji se penju po stolovima, veslaju, imaju neke frizure, šale se na neke čudne načine i to su studiji od  milion dolara. Taj jedan reflektor da prodaš možeš da daš nekom klincu da snimi album. To je toliko strašno i toliko daleko otišlo.

Nemam rešenje. Sami, samo sami i tako nekako, ne kao partizani, jer je polovina priče o partizanima lažna. Nego baš ono kao “ilegalci”. Uvek si imao neke “ilegalce” koji su tu nešto radili, za svoje neke ideale. A neko prođe…”

Nikola Vranjković je sa svojim bendom svirao u klubu “KB”, Požarevac. 

(subota, 24. mart 2018. god.)

 

 

 

 

 

 


 Razgovor vodila: Sanja Lisac 

Poslušajte njegov dupli album “Veronautika” (Multimedia records, 2017)

Albume "Veronautika" i "Bremeplov" i knjige "Zaovdeilizaponeti"i "Bremeplov"možete naručiti preko ove facebook stranice:

https://www.facebook.com/nikola.vranjkovic.official

Nema komentara.

Ostavi komentar