Kultura

„Platforma“ – Svet na raskršću

Zašto je španski futuristički horor PLATFORMA delo ovog vremena i za ovo vreme, iako će ga kvalitetom nadrasti? O filmu iz recentne ponude, koji se nehotice nametnuo kao jedan od umetničkih algoritama i snažna društvena kritika sveta koji se zaglavio pred najezdom virusa, saznaćete iz pera našeg filmskog kritičara Gorana Jovanovića

Ako nam je ZARAZA Stivena Soderberga još pre skoro jedne decenije nagovestila (a zatim naknadno bolno uverljivo podsetila na snagu svoje zlokobne anticipacije) ovo što danas živimo, bitisanje između straha i teskobe, paranoje i stvarne smrtne opasnosti, između pošasti i nade, onda je španska PLATFORMA Galdera Gaztelu-Urutije produbljeniji, direktniji i suroviji odraz naših primalnih nagona za opstankom i studija nužnosti egoizma i psihičkog i telesnog opstajanja.

Prvi put prikazana na filmskom festivalu u Torontu početkom septembra prošle godine (na Netfliksu se pojavio 20. marta 2020) PLATFORMA je odmah među ljubiteljima horora i fantastike izazvala pažnju, a posebno je impresionirala dinamika ove klaustrofobične priče, žestina i brutalnost ekstremnih slika u kojima se kanibalizam kombinuje sa blic gozbom za kraljeve, kao i veština reditelja u odašiljanju snažnih poruka o poremećenim nivoima funkcionisanja sveta. Da je birao trenutak, Gaztelu-Urutija ne bi mogao izabrati bolji, iako je posve jasno da nikakva kalkulacija takve vrste nije postojala dok je film pravljen, ali je trenutak u kome se svet zaglavio i usplahireno čovečanstvo opomenuto signalima mogućeg kraja, pomoglo kompletnom i uslovljeno efektnom percipiranju ovog ostvarenja, koje će zbog svoje estetike i filozofske snage jako dobro funkcionisati i u nekim drugim, normalnijim vremenima.

Priča pre deluje futuristički nego kao SF, ali mogla bi se, u nekom svom eksperimentalnom obliku (mutan projekat nazvan ’’rupa’’ u okviru institucije koja se zove Centar za samokontrolu, šta god to značilo), u svetu nadojenom nejasnom ali naslućenom spregom alavih korporacijskih apetita i do pucanja napregnutom i proždrljivom kapitalizmu, dešavati i danas. Iza ideje o vertikalno posloženim betonskim ćelijama (nije sigurno koliko ta kula ima spratova, negde između 132 i 333) u kojima je smešteno najčešće po par zatvorenika svakako stoje neki mračni gospodari distopije, čije namere nisu baš najjasnije definisane, osim da žele da prate ljudsko ponašanje u skučenim, vrlo ograničenim mogućnostima kada je u pitanju zadovoljavanje osnovnih potreba poput konzumiranja hrane. Zatvorenici, uljučujući i glavnog junaka Gorenga (Ivan Massague), imaju određenu kriminalnu prošlost ili su dobrovoljci u eksperimentu, a dozvoljeno im je da sa slobode ponesu samo jednu stvar u ćeliju. Goreng je izabrao roman Don Kihot, a starac koji mu zapadne kao cimer, Trimagasi (sjajni i harizmatični Zorion Eguileor), izabrao je nož za oštrenje. O izborima zašto baš te stvari, Gaztelu-Urutija nam donosi pravi mali esej, naročito iz ugla filozofski nastrojenog Trimagasija, koji pleni mudrolijama kaljenim u iskustvu. Dok se ne dogodi njihova međusobna klanica, prisustvujemo žučnim, pomalo i duhovitim raspravama i pogledima dvojice očajnika svedenih jedno na drugo, i ta atmosfera međusobne uslovljenosti i bezizlaza dosta podseća na vrzino kolo u kome se kreću karakteri SVETIONIKA Roberta Egersa, još jednog moćnog filma ovog vremena. I dok je stari, dijabolični kozer prisutan i fizički ceo (kasnije se, kad je već pojeden, vraća kao utvara i imaginarnim opaskama dosoljava sve složeniju Gorengovu situaciju, uz ono ljupko ali i otrovno “pužiću moj“), priča je pravo otkrovenje, junak ne zna odakle stiže gomila informacija i neočekivanih detalja, sve se užasno usložnjava da bi se razrešilo u krajnje animalnoj konstelaciji. Kad ćelijom počnu da defiluju drugi bizarni, izgladneli i poludivlji likovi, tonus ovog ostvarenja splašnjava i utisak se kvari.

Najfamozniji detalji filma vezani su za prvobitno neverovatno bogatu platformu sa hranom, carsku trpezu prepunu ukusa, mirisa, boja i kvaliteta najlepših delicija, vrhunski aranžirani ketering koji je namenjen obrocima kompletne vertikale zatvorenika. Kreće od najvišeg nivoa i na pojedinačnom spratu, odnosno u ćeliji zadržava se tek toliko da čalabrcnete u normalnim okolnostima. U nenormalnim, kad shvatite da je to jedino što ćete dobiti tokom dana, nastaje otimačina, grabež  i proždrljivost. Svet podeljen na nivoe – nekada to behu klase – em je surov, em je vreme za konzumiranje užasno kratko. Nemogućnost zadovoljavanja potreba polako rađa haos, gde je i kanibalizam redovna pojava.

Ono gde je film nehotice pronašao kopču sa ovim trenutkom pošasti je neka vrsta iznuđene, eskapističke humanosti na platformi empatije gde se viši nivoi (doduše on je na broju 48, što nije ni neki poseban uspeh, ali ni katastrofa života na samom dnu), među kojima i Goreng, odlučuju da izdvoje obrok i za one na najnižem stupnju. To je izvanredna metafora o užasno nepravednoj raspodeli dobiti koju je libaralni kapitalizam usavršio dotle da svojom okrutnošću i bahatošću priziva revolucije (za koje očigledno na globalnom nivou još nema snage) ili konkretne prirodne pošasti sa aromom apokalipse gde te neće spasiti ni položaj, ni uticaj ni sva lova ovoga sveta.

PLATFORMA je jedan od najintrigantnijih filmova poslednjih godina, snažnih i bujajućih implikacija i asocijacija, inteligentno zamišljen (scenario: David Desola i Pedro Rivera), vođen snažnim  rediteljskim nadahnućem, ali povremeno i veštinom Galdera Gaztelu-Urutije. Filmofili će trljati ruke i razmišljati o silnim komparacijama iz skorije filmske prošlosti  tipa kanadske KOCKE, nemačkog EKSPERIMENTA, južnokorejskog SNOWPIERCERA…

Boom93 Redakcija

Svojim odgovornim i profesionalnim radom redakcija Boom93 poštuje novinarske i profesionalne kodekse dajući svoj doprinos ostvarivanju javnog interesa u oblasti informisanja putem istinitog, nepristrasnog, pravovremenog i potpunog informisanja građana o svim važnim pitanjima značajnim za javnost. Stečeni kredibilitet se zasniva na objektivnosti, nezavisnoj uređivačkoj politici, odbrani javnog interesa, poštovanju novinarskih kodeksa i poverenju građana koje se gradi više od 28 godina.

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend