BBC News

Stefan Milenković u Intervjuu petkom: „Klasika ne može da opstane ako se malo ne približi ljudima”

Stefan Milenković

Stefan Milenković/privatna arhiva

Vunderkind, virtuoz, srpski umetnik stoleća, violinista koji je već u šestoj godini nastupao sa orkestrom, u belom smokingu.

Tako su nekada opisivali danas četrdedesetčetvorogodišnjeg Stefana Milenkovića, jedinstvenog muzičara sa karijerom koja maltene traje od kad je prohodao.

Sa deset godina svirao je za bivše američke i predsednike SSSR-a, kao 14-godišnjak imao je koncert pred papom, a hiljaditi nastup u karijeri održao je sa samo 16 godina.

I danas se raduje kad nastupa, ali samo pred publikom.

„Kakva god da je sala, ako nema ljudi, ne znači ništa, jer je to poput hrama bez ljudi koji se u njemu mole”, kaže Milenković u intervjuu za BBC na srpskom koji je vođen preko Skapjpa.

Koncerti su ritual, poseban stil života

Krajem maja 2021. godine, održao je koncert u prirodi, pod lipom, u beogradskoj Botaničkoj bašti.

U plavoj košulji i žaketu, ovog puta bez dobro poznate leptir mašne, držeći u ruci violinu, koja datira još iz 1773. godine. a koju je pravio jedan od najvažnijih majstora u istoriji – Đovani Batista Gvadanini.

Lagano, sa mnogo emocija kako je već navikao, Milenković ne krije da je uživao.

Posebno posle godinu dana prinudnog izgnanstva od živih nastupa zbog pandemije korona virusa.

Tome je doprineo i prostor koji je, kako kaže, dodao vanvremensku notu i da se na trenutak svi izmeste van grada u neku drugu dimenziju, kao da je sve normalno.

Svi su željni dešavanja i povratka na staro, smatra Milenković.

Kad stane na binu opisuje taj trenutak kao mešavinu ushićenja, pomalo treme, odlučnosti, pa i oslobođenja.

Tokom duge karijere navikao je na putovanja, na, kako kaže, poseban stil života.

„Volim taj stil, uvek sam voleo da sam u pokretu i u obično sam u godini i bio oko 200 dana u putu, a onda sam odjednom toliko dana kod kuće”, priča Milenković.

Zato mu je cela situacija oko pandemije korona virusa i onlajn nastupa bila neprirodna.

„Sednete u stolicu, pa namestite kompjuter, pa se ne mrdate sat vremena.

„Pa ko to radi? Niko. Pogotovo kad imate tu opciju koja nije obavezna, pa se događaju možete priključiti naknadno.”

Bauk personifikovan u korona virusu uneo je promene i na polju studiranja, pa se i nastava preselila u virtualni svet.

Teorijski predmeti se nekako i mogu održavati, ali je sa časovima sviranja to malo drugačije.

Uspešnost časa pre svega zavisi od tehnologije.

„Morate da imate dobar mikrofon, solidnu kameru, ali i platformu sa podešavanjem za zvuk, pre svega za zvuk instrumenta.

„Većina tih platformi ima podešavanja za glas ali ne i zvuk.

„Bila je to prepreka za ceo svet”, kaže Milenković.

Prepreka sa kojom se i on kao profesor morao izboriti.


Ko je Stefan Milenković

  • Rođen je 1977. u Beogradu, gde je i diplomirao na Univerzitetu umetnosti. Studiranje nastavlja na Školi Džulijard u Njujorku, gde je od 2003. i predavao
  • Dobitnik velikog broja nagrada na takmičenjima – Jaroslav Kozian International Violin Competition, Rodolfo Lipizer Competition, Ludwig Spohr International Violin Competition, International Paganini Competition, Tibor Varga Competition, Yehudi Menuhin Competition, Queen Elisabeth Music Competition…
  • Umetnik Veka (2002), Najhumanija Osoba (2003), i Brend ličnost godine (2010)
  • Nagrađen je ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena 2021. godine
  • Četiri komercijalna izdanja za italijansku kuću Dynamic, među kojima su Kompletne Sonate i Partite za Solo Violinu kompozitora J. S. Baha, Kompletnu muziku za Solo Violinu kao i 24 Kaprisa kompozitora Nikolo Paganinija, i Incuor piu non mi sento kompozitora Nikolo Paganinija
  • Snimio je i brojna izdanja za srpsku kuću PGP. Skorašnja CD izdanja uključuju premijerno snimanje Vitorio Đaninijevog klavirskog trija i klavirskog kvinteta sa učesnicima Mančester festivala kamerne muzike
  • Trenutno je umetnički direktor nove sale u Novom Sadu i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu

Jedna akt tašna i učenje u putu

Studentski dani nisu prošli bez poteškoća.

Devedesete – godine inflacije, zveckanja oružja, otežanih telefonskih veza, kada su putovanja gotovo bila nemoguća.

U tom okruženju porodica Milenković i sama pogođena mnogim problemima morala je da napusti Balkan i naseli se u malo italijansko mesto Tortona.

Stefan je tada učio kada je mogao – u putu, kolima, avionu.

Dolazio bi na nekoliko meseci i davao ispite vanredno.

Sve to ga nije sprečilo da postane najmlađi diplomac u istoriji Muzičke akademije u Beogradu.

Priseća se da je imao neku akt tašnu koju je oblepio nalepnicama što je za to vreme bilo u modi.

„Bilo je to tako, kako je moglo i biti. Ipak, pamtim taj period kao nešto lepo.”

Susret sa Slobodanom Miloševićem

Devedesetih se susreo i sa tadašnjim predsednikom Savezne Republike Jugoslavije Slobodanom Miloševićem.

Svirao je na dobrotvornom koncertu sa gudačima Svetog Đorđa u Beogradu.

Koncert je kasnio i kada je izašao na scenu, u publici je ugledao prvog čoveka tadašnje države.

Susret koji mu se nije svideo, jer je za njega on bio i ostao negativna ličnost.

„Nije mi se sviralo i onda sam sav taj gnev preusmerio protiv te osobe. Sledilo je upoznavanje. Rukovao sam se.

„On je prokomentarisao da sam porastao i ja sam rekao – pa da”, priseća se Milenković.

Da li bi svirao da je tada znao da će i on biti tu, ne zna, ali smatra da umetnici sviraju zato što su umetnici i zato što vole muziku.

„Ja ne mogu da sprečim niti da zabranim nekome da dođe na koncert i to je sastavni deo nečega što je javni posao.”

Kako od oružja nastaje muzika
The British Broadcasting Corporation

Od Tokija do rezervata Navaho

Svirao je pre toga pred mnogim svetskim liderima i zvaničnicima.

Imao je deset godina kada je na Božićnom koncertu u Vašingtonu svirao za tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana.

Samo godinu dana kasnije svirao je za sovjetskog lidera Mihaela Gorbačova i to u Beogradu.

Slušao ga je i Papa Jovan Pavle Drugi kada je srpskom violinisti bilo samo 14 godina.

Nastupao je od Tokija do rezervata Navaho Indijanaca i susretao se sa različitim reakcijama publike sa kojom, kaže, voli da uspostavi kontakt.

Japanci su ga dočekali bez uzvika, suzdržano, ali su ih izrazi lica odavali – uživali su.

„Vidiš te ozarene face, dignute glave i dlanove koji pljeskaju.

„Mi smo imali pet biseva, ali ni na jednom niko nije viknuo bravo.”

Evropska publika je, pak, otvorenija.

Iako se razlikuju u mentalitetu i temperamentu shodno podneblju, suština je uvek ista.

„Ljudsko biće dolazi na događaj da deli tu energiju, ne samo da čuje i vidi tog kompozitora i muzičara, nego da promeni vlastitu realnost za neko kratko vreme. To je svuda isto.”

Izdvaja i iskustvo u rezervatu Navaho, kome je pristupio otvorenog srca sa ciljem da prosto pokaže šta je to što radi.

„Reakcija je bila veoma srdačna, oni su to prihvatili onako kako sam to i predstavio i nadao se.

„Bili su to srednjoškolci koji su pokazali zainteresovanost prema tome što radim. To je dokaz da je muzika univerzalni jezik.

„Rekao bih da su ljudska bića ista na određenom nivou, imaju razlike, račvaju se istorijski, kulturološki, ali na onom jednom osnovnom energetskom nivou nema prepreka.”

Stefan Milenković

Stefan Milenković/privatna arhiva

Klasiku treba približiti ljudima

Elitistički prizvuk koji se u prošlosti često pripisivao klasičnoj muzici je više veštački konstrukt, mišljenja je Milenković.

„Klasika ne može da opstane ako se malo ne približi ljudima.

„Nijedan od tih umetnika, kompozitora, nije imao taj pristup.

Svirali su oni i za kraljeve, plemiće, jer su ti ljudi, primećuje, podržavali umetnost.

„Jedan Bah je, recimo, svirao u pozorištu gde su ljudi nosili hranu i piće. To je bila zabava za narod.

„Paganini koji je pravio šou i ostao kao model – soliste zvezde.

„List koji ga je kopirao. Brams koji je između stavova sonate stavljao druga laganija dela kako bi razbio sopstvenu formu.”

Konzervativan pristup pojavio se posle Drugog svetskog rata.

Posećivao se događaj da bi bio viđen, ali se to ispostavio vrlo restriktivno, nešto što može da ubije samu svrhu klasične muzike i umanji broj mladih u publici.

Novi talas je na pomolu koji polako uklanja tu aristokratsku stigmu.

„Umetnici su dinamičniji, mladi shvataju da nije samo dovoljno sivrati dobro klasičan program, moraš imati energije u pristupu, u programiranju, biti kreativan.

„Ako želimo mešanu publiku, ne možemo da sviramo iste stvari na isti način i da očekujemo različitu reakciju.

„I orkestri i umetnici sada kreativno pristupaju sezonama.

„Moramo biti inovativni a teško je jer se bavimo reproduktivnom umetnošću”, pojašnjava violinista.

Šaban Bajramović: Kako živi sećanje na kralja romske muzike
The British Broadcasting Corporation

Kad se pomešaju gudači i rok

Da klasična muzika može da ide ruku pod ruku i sa drugim žanrovima pokazuje iskustvo koje je delio sa pet puta Gremi nagrađivanim rok-bendom Gorilaz u Apolo teatru u Harlemu, u Njujorku.

Neobični nastup, kako ga opisuje, publika je oberučke prihvatila uprkos sitnim nepredviđenim neprilikama koje su ga pratile.

Naime, nije bilo struje s obzirom da su bile stare instalacije u sali.

A struja je upravo ono što je bendu Gorilaz bilo neophodno kako bi izveli animacije po kojima su poznati.

„Mi smo svirali sa jedva jednom probom, oni iza nekog paravana.

„Bio je to originalan i direktan koncert koji je emitovan na MTV-ju.”

Violinski kamp u Zapadnoj Srbiji

Inovativnost kod njega, čini se, ne izostaje.

Tako organizuje prvi violinski kamp u Srbiji međunarodnog karaktera u saradnji sa nacionalnom platformom „Srbija stvara”, mada je već imao iskustva u tome, ali van Srbije.

Deset umetnika iz Češke, Japana, Hrvatske, Nemačke i Srbije imaće prilike da u julu pohađa dvonedeljni intezivni masterklas, pun sadržaja.

Od fizičkih vežbi, teorije, višesatnog sviranja, proba za kamernu muziku, hor, orkestar, vežbi za disanje, protiv treme, do učenja kako se piše biografija a kako se pristupa marketingu.

„To je prvi veliki kamp ovde u Srbiji i jedva čekam.

„Biće u Čačku, gradu za koji većina u svetu nije ni čula. Za nas je to jedna avantura.”

Stefan Milenković

Stefan Milenković/privatna arhiva

Padobranstvo, video igre i ranč

Iako avanturističkog duha, gde sve svoje nosi sa sobom, Milenković voli da vreme provodi i kod kuće, gde se opušta uz neki film, u poznatom okruženju, što je posebno dobilo na značaju, rođenjem sina.

Kako je stalno sa ljudima ima momenata kada voli mir i tišinu, zbog čega bi voleo da ima i ranč.

Prvobitna zamisao je bila da to bude u Vajomingu, ali se možda se nađe i neki ranč, ovde – u Srbiji.

„Skriveni sam kauboj, volim prirodu, čak i tu neku izolaciju jer sam stalno sa ljudima, pa bih imao taj neki momenat mira i slobode.”

Muzika mu nije jedina ljubav.

Pasionirani je ljubitelj video igrica i padobranstva, mada se hiljaditi skok još nije desio u čemu ga je sprečila pandemija virusom korona.

„Nadam se da ću se ove godine vratiti tome i da ću ići ka tom cilju”, kroz osmeh govori Milenković.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend