93 sekunde Društvo

Kako je dnevnik srpskog vojnika poslužio kao inspiracija srednjoškolcu da napiše knjigu? (VIDEO)

Kakav je osećaj pronaći dnevnik svog čukundede koji je učestvovao u Prvom svetskom ratu i zapisao sve ono što mu se dešavalo u tom periodu? Svetozar Antić bio je srpski vojnik iz sela Dragovac, koji je tokom ratnih godina prešao Albaniju, preživeo Krf i Kajmakčalan, da bi se nakon toga vratio u oslobođenu Srbiju i nastavio život tamo gde je davno stao pre odlaska u rat. Kako bi njegovo ime i dela sačuvao od zaborava, njegov unuk Mihajlo Antić je pisanja svog čukundede pretočio u knjigu i time obezbedio da se njegovo ime ne zaboravi.

Kako kaže Mihajlo, ovaj dnevnik se prenosio sa generacije na generaciju Antića.

„Njegov dnevnik se prenosio sa kolena na koleno i on je i dalje u vlasništvu porodice Antić. Mi se ponosimo Svetozarom Antićem jer je on bio najveći čovek, koji je uspeo da preživi tako nešto, prešao je Albaniju, Solunski front, Krf i Kajmakčalan, vratio se u oslobođenu Srbiju i nastavio život tamo gde je davno stao pre odlaska u rat“, ističe Mihajlo Antić.

Mihajlo Antić
učenik Ekonomske škole

Kada je pronašao dnevnik, pored uzbuđenja koje se javilo, najveći izazov sa kojim se Mihajlo susreo je taj što su rečenice bile kratke, nejasne, a nedostajala su i neka slova.

„Kada sam pronašao dnevnik neke stvari mi nisu bile jasne. Moj čukundeda je naučio da piše od svog ratnog druga, tako da su mnoge rečenice i njegova izražavanja bili nejasni. Falilo je nekoliko slova, tako da sam ja iz njegovog dnevnika izvukao najviše što je moglo i napisao roman “Dogovor hladne noći”, kaže ovaj srednjoškolac.

Prema njegovim rečima „Dogovor hladne noći“ predstavlja fikciju romana.

„Kralj Petar i Svetozar Antić su u gudurama albanskih planina osnovali tajnu organizaciju Antlas koja bi vodila računa o redu i miru u državi i štitila kralja po cenu života. To je značilo da se Antlasi ne upliću u politiku, oni samo štite kralja po cenu života“, naglašava Mihajlo.

Svetozar Antić je lice čije se ime godinama prenosilo, njegov sin je pričao o njemu, njegov unuk, a danas tu čast ima i njegov čukununuk Mihajlo koji nije želeo da se njegovo ime zaboravi.

„Jednostavno kako se prenosi kroz generacije svako nešto doda, nešto oduzme, više se niko nikoga ne seća i jednostavno sam hteo da svog dedu prikažem u najboljem mogućem svetlu, njegova vojevanje i da prikažem ono najbolje što je uradio za svoju zemlju i svoj narod“, zaključuje Mihajlo.

Ognjen Stojimirović, Mihajlov drug koji je bio uz njega dok je pisao knjigu kaže da je tokom pisanja knjige Mihajlo imao uspone i padove i da je čak hteo i da odustane.

„Ja i svi koji smo bili uz njega bodrili smo ga da nastavi, jer smo znali da će na kraju da uspe da napiše knjigu iako je mnogo puta odustajao“, kaže Ognjen.

Ognjen Stojimirović
učenik Tehničke škole

Porodica Antić pored dnevnika Svetozara Antića, ima i njegov štap, koji je pronašao u gudurama albanskih planina od starca koji je smrzao. Takođe, imaju i njegov vojnički kofer koji je na leđima nosio preko Albanije i njegovu sliku sa porodicom koja je slikana pre samog početka rata.

Primer Mihajla Antića je dokaz da uz trud i ljubav prema porodici možemo da sačuvamo uspomenu na pretke koji su učinili nešto značajno za svoju zemlju.

 

Neda Stojićević

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend