Društvo Ekologija

Plastika i otpad u Srbiji: Ubedljivo najveći ekološki problem, ali to nikog od nadležnih ne zanima

plastične flaše smeće/ilustracija
Životna sredina je u Srbiji poslednja briga, bez obzira na okolnosti - čak i u vremenu kad se država nije borila protiv epidemije smrtonosnog virusa, nadležni organi nisu radili ni minimum da se reši pitanje upravljanja otpadom, a naročito plastikom.

Srbija godinama unazad proizvodi sve više otpada – od 11,5 miliona tona u 2017. godini, do ukupno 12 miliona tona otpada u 2019. godini, prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine. To znači da u proseku svako od nas godišnje proizvede 1,7 tona otpada.

U poređenju sa prosečnim građaninom Evropske unije, stanovnik Srbije na dnevnom nivou proizvede duplo više otpada iz domaćinstva – oko kilogram.

Sistemska rešenja ne postoje, lokalne samouprave skidaju odgovornost sa sebe, operateri vrlo netransparentno dobijaju dozvole da se bave otpadom, a na edukaciji građana niko gotovo ni da ne radi, neki su od zaključaka Državne revizorske institucije u upravo objavljenoj analizi upravljanja plastičnim otpadom u Srbiji.

U ovom izveštaju analizirano je šta su radili Grad Beograd i Grad Novi Sad kad je reč o otpadu, a zaključci nisu najbolji.

Iako je za samo dve godine (2017-2019.) proizvedeno 897.000 tona plastičnog otpada, u Srbiji ne postoji sistemsko organizovano odvojeno sakupljanje otpada. Reciklira se samo dva odsto komunalnog plastičnog otpada, iz redovnog života (to je oko 14.000 tona), a velika količina ostatka završi na nesanitarnim deponijama, u zemljištu ili u vodama.

Državni revizor naglašava da se u Srbiji nanosi ogromna šteta životnoj sredini – umesto da se primeni cirkularna ekonomija, otpad ponovo iskorišćava i time ojača privreda, kao što je slučaj u Evropskoj uniji, koja reciklira gotovo polovinu svog komunalnog otpada i deponije koristi samo kao poslednje, a ne prvo rešenje.

Lokalne samouprave poput Novog Sada odbijaju da sarađuju sa neformalnim sakupljačima sekundarnih sirovina, koji bi mogli umnogome da doprinesu upravljanju otpadom, već pokušavaju da ih kazne i “hvataju na delu” preko firme koja godišnje dobije milione dinara da patrolira oko kontejnera.

Zakoni u Srbiji uopšte nisu prilagođeni principima cirkularne ekonomije, što dovodi do skladištenja otpada na smetlištima (kao u Novom Sadu), a ne u reciklažnim centrima (na kojem se tek sada radi).

“Pošto ne postoji definisani minimum obaveze da se tretira komunalni ambalažni otpad, postoji rizik da se ambalažnim otpadom upravlja radi ostvarenja ekonomskih interesa, a ne radi očuvanja prirodnih resursa i zaštite životne sredine”, navodi se u izveštaju DRI.

Plastici je, inače, potrebno i do 1.000 godina da se razgradi. Ona je definitivno gorući problem u celom svetu, a postoji nekoliko tipova plastike – neki se recikliraju, neki ne.

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend