Društvo

Život medicinske sestre iz Požarevca u inostranstvu

Odlazak medicinskih radnika iz Srbije i njihovo angažovanje u zdravstvenim centrima uglavnom u zemljama zapadne Evrope, pojačan je poslednjih godina kada se sve više njih odlučuje da napusti posao I otisne put inostranstva.
ilustracija/pixabay

Kako većina njih ističe motiv koji ih pokreće je pre svega nemogućnost pronalaska posla u struci u našoj zemlji, veća zarada koju mogu da ostvare u inostranstvu, sigurnija budućnost za njih i porodicu, ali i činjenica da rad medicinskog osoblja u našoj zemlji nije dovoljno priznat.

I mada je od 2018. godine u našoj zemlji pokrenuta akcija zapošljavanja najboljih studenata medicine i medicinskih sestara i tehničara sa najboljim rezultatima tokom školovanja, odliv medicinskog osoblja se i dalje nastavlja.

Međutim, kako su se naši sugrađani koji su otišli put zapadne Evrope snašli na tamošnjim poslovima i da li su im se očekivanja ostvarila?

“U Nemačkoj sam nekih godinu dana i mogu da kažem da sam se veoma dobro snašla. Prednost je što sam ja došla ovde na rad preko nacionalne službe za zapošljavanje koja ovde ima svoje ljude koji su nam maksimalno pomogli. Oni su nam sve organizovali, oko papirologije za dobijanje vize pa i danas nakon godinu dana ukoliko nam nešto zatreba možemo da im se obratimo”, počinje svoju priču za Boom 93, Milica Marinković iz Požarevca.

Kako ističe ljudi iz službe za zapošljavanje su išli sa njom na potpisivanje ugovora za kliniku, otvaranje računa u banci, prijavu prebivališta , ali i lekarsko uverenje za posao, a to ljudima koji dođu u stranu zemlju veoma znači, jer koliko god da znaju jezik još uvek nisu na tom nivou govora.

Stan u kome živi obezbedila joj je klinika u kojoj radi I trenutno živi sa devojkom koja je ranije došla.

“Poslom sam zaista zadovoljna, jer budući da sam kod nas radila na internom odeljenju, ostala sam u toj grani medicine i to mi je značilo. Kolege su jako strpljive i stvarno se trude oko nas i puno nam pomažu u tom procesu prilagodjavanja”, ističe ova Požarevljanka.

Navodi da je proces prilagođavanja dug, jer se potpuno menja okruženje na koje ste navikli, a jezik je najveća promena i naglašava da ako vam neko kaže da odmah čim dođe zna jezik, slagao je,  jer je nemač,ki toliko različit sa toliko dijalekata da se ni oni međusobno ne razumeju.

“Da se ne lažemo, radi se puno, ima dana kada dođem s posla veoma umorna nakon 8 sati posla, ali se posao razlikuje u odnosu na onaj koji sam obavljala u našoj bolnici. Svako zna svoj posao, zna se ko šta radi i niko se nikom ne meša u njegov posao, tačno se zna šta rade lekari, a šta sestre. Ne postoji ta hijerarhija kao kod nas, nego su svi potpuno jednaki, nema strahopoštovanja prema lekarima mi smo saradnici i to je to. I to mi se jako svidja,  imas slobodu u svom poslu niko te ne požuruje da moraš brzo da radiš. Dobiješ svoj deo koji možeš da završiš za 2 sata, a možeš i da ga rastežeš tokom cele smene”, objašnjava Milica.

Ona pojašnjava da su Nemci veoma drugačiji od nas.

“Kolege su veoma ljubazne i tu su da vam oko posla pomognu u svakom trenutku, da vam objasne sve što vam treba, ali nema međusobnog druženja i zavirivanja u privatne živote. Na klinici u kojoj ja radim ima puno naših ljudi koji su došli po istom principu kao i ja, tako da se mi najviše družimo, ali nam je recimo na poslu strogo zabranjeno da pričamo na srpskom i moramo da koristimo isključivo nemački jezik”.

Što se tiče plate, naša sagovornica kaže da je u odnosu na onu koju je ovde primala, bar pet puta veća.

“Život je ovde skup, takođe i stanovi, ali je na drugoj strani hrana koja je jako jeftina i opet vam na kraju meseca ostane da lepo uštedite, s tim da ja šaljem i novac mojima u Srbiji, ali opet imam mogućnost da kupim sebi šta hoću bez nekog ustezanja”, kaže.

Kada je reč o epidemiji koronavirusa, Milica kaže da zahvaljujući dobroj organizaciji koju su imali na klinici, nije bilo veće panike među ljudima, ali ni nekog napornog rada.

“Bili smo veoma dobro organizovani, veći broj kolega je povučen da radi na korona odeljenju, ali je sve normalno funkcionisalo. Imamo jako dobru opremu i to u neograničenim količinama, a uspeh je da se niko od osoblja nije zarazio, nije bilo karantina ni izolacije”.

Prema njenim rečima, Nemci su takve svesti da kada im je rečeno da mora biti distance, oni su se zaista toga pridržavali. Kao primer navodi svoje kolege koje se nisu po dva meseca viđali sa roditeljima, dok su na klinici za vreme pauza sedeli na rastojanju od dva metra.

“Nekako njihova svest je takva. Za razliku od nas koji smo prvo rekli ma kakva dva metra rastojanja. Ali, zato su bar u mestu gde sam ja trenutno, dobro prošli u celoj priči vezanoj za koronu”, zaključuje naša sagovornica.

 

 

 

 

 

Neda Stojicevic

1 Komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

%d bloggers like this:
Send this to a friend