Goran Marković: „Ako se kultura ne ponavlja, ako je nema iz dana u dan, ona zamire“

Boom93: Živimo u doba epidemije koronavirusa. Kako je, prema vašem mišljenju, situacija sa epidemijom uticala na kulturu u Srbiji.

Goran Marković: „Vrlo loše jer je kultura zapravo zamrla. Ne postoji. Ovo književno veče je prvi skup u vezi kulture na kome sam prisutan od izbijanja epidemije. Ništa slično se nije dešavalo. To je veoma loše, s jedne strane zbog toga što mnogi ljudi koji se bave kulturom treba od toga da žive, da kupuju hleb. S druge strane, ako se kultura ne ponavlja, ako je nema iz dana u dan, ona zamire. Takođe, zamiru i razni kulturni zanati, na primer scenografi, kostimografi…Sve stvari koje su potrebne kulturi, recimo pozorištu ili filmu, sad polako nestaju. Dobro, u ovom trenutku se snima vrlo mnogo televizijskih serija kao neka vrsta zamene, ali je pitanje šta će od toga imati bilo kakvu vrednost. Nisam nešto naročito optimista.“

Boom 93: Prošlo je 48 godina od epidemije variole vere i 38 godina od nastanka vašeg kultnog filma „Variola vera“.  Ako poredimo tadašnje i sadašnje vreme u srpskoj kinematografiji i društvu, da li mogu da se nađu neke podudarnosti, a koje su najveće razlike?

Goran Marković: „Znate kako, i onda je ta epidemija, ta nesreća koja je bila medicinska, otvorila mnoge stvari koje su dotle bile apsolutno zatvorene. To su problemi u društvu, zataškavanje, prećutkivanje. I onda je toga bilo vrlo mnogo, kao i sada. Te epidemije koje su katastrofa na neki način pročišćuju društvo i otvaraju istine o problemima društva. S te strane to nije tako loše, ali ova epidemija u poređenju sa variolom je mnogo gora, duža i neizvesnija. Epidemija variole vere je trajala od marta do juna, svega tri meseca i ona je bila uvezena. To je jedan hodočasnik koji je bio na Bliskom istoku doneo i zbog nestručnosti zarazio mnogo ljudi. Da je bilo iole stručnosti, to bi bilo sve daleko manje. Međutim, mnogo gori su bili ti društveni lomovi koje je ona otvorila. Po meni je variola vera jedan od prvih znakova raspada Jugoslavije, odnosno slabosti te zemlje. Ta zemlja je pokazala da ima slabosti koje ne mogu da se zataškaju. Te godine je bio, a vrlo je interesantno da se to podudara, ustaški teroristički napad u bioskopu ’20.oktobar’ u Beogradu. Ja ne kažem da ova epidemija nagoveštava raspad Srbije, ali je moguće da ima znakova da će uticati na raspad diktature i na raspad tiranije. Kao što je u Belorusiji, kao što je sad pre neki dan u Crnoj Gori. Odjednom te autoritarne države u sukobu sa jednom pandemijom počinju da se klate. To je dobro jer svako zlo ima i nešto dobro.“

Boom 93: Imate barem 7 filmskih naslova koji nose epitet kultnih filmova domaće kinematografije.

 Goran Marković: „Kad praviti film vi ne pravite kultni film, već pravite ono što vam je u glavi srcu. Ako to preživi, i ako posle 40 godina to neko hoće da gleda, onda je to kultni film. Međutim, ne može dok ne prođe to vreme. Znate, kad sam pravio prve filmove ja sam strašno patio što nisam dobijao nagrade. Kada sada pogledam koji su filmovi dobijali te nagrade, to više niko ne zna, niti se seća. Ja ne mogu da se setim tih naslova koji su trijumfovali kod kritike i festivalima.

 Boom 93: Ipak se i dan danas prepričavaju replike iz vaših filmova.

 Goran Marković: Dobro. Znači ostaju neke vredne stvari. To je velika nagrada nama koji se bavimo ovim poslom. Neke stvari ipak izdržavaju taj test vremena.

 Boom 93: Gde danas nalazite inspiraciju?

 Goran Marković: „Jedina prava inspiracija je iz sebe. Ono što vi preživljavate i osećate je jedino pravo. Večeras je Spasoje Čojić ispričao priču o sebi i to je prava inspiracija. On nije pričao neke situacije, pričam ti priču o ratu, nije držao predavanja, nego je toplim rečima, iskrenim autentičnim prizorima ispričao priču o sebi. Svi mi pričamo priču o sebi. One mogu da se zovu ‘Variola vera’ ili ‘Specijalno vaspitanje’ s kojim inače nemam ništa lično. Međutim, ipak je to film o meni, na neki način. Prema tome, to je jedina prava inspiracija. Druge nema.