Kultura

Kratki udisaji u eri neizvesnosti

Pandemija je paralisala ili omela svakodnevnu potrebu za konzumiranjem kulturnih sadržaja, odložila, otkazala ili premestila u digitalne formate manifestacije i festivale, uz tek poneki održan u klasičnom obliku. Između raznih pikova i talasa, sadržaji se konzumiraju dozirano i uz preventivne mere, ali je potpuno jasno da kultura ne diše punim plućima
Pixabay/Ilustracija

U nevolji ili očaju čovek traži neku bolju stranu određene nelagodne situacije, razmišlja kako bi se trenutni poraz preokrenuo u pobedu i koji su modeli na raspolaganju kako bi se izašlo iz problema.

Nekako tešim sebe da je situacija sa virusom i svom neizvesnošću koju nosi, bar na kulturnom planu, proredila preteranu navalu tanušnih i bezvrednih sadržaja, tezge i tezgice koju su razne agencije i udruženja prodavale kao tobože nešto vredno. Međutim, nije to dolazilo samo od marginalnih likova koji se predstavljaju kao kulturni poslenici, umetnici ili neki vajni izvođači. Problem je što je bofl dolazio i iz najvećih institucija, poput velikih i uglednih pozorišta, što je odnos između očekivanog kvaliteta i niskog standarda proizvoda koji je izlazio pred publiku počesto frapantan. Ni domaći film nije bolji, na desetak naslova jedva jedan ako može da priđe standardima bar prosečnog evropskog filma (onakvima kakvi se, recimo, snimaju u Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji), koji ima priču, estetiku, glavu i rep. Kada se u mesecima iza nas, u vreme zaključavanja, nešto na planu kulture moralo raditi, svi su krenuli u neku onlajn priču, pa su zabasali u vlastitu vizuelnu arhivu. Pozorišta su iz svoje bolje prošlosti pustili gotovo sve što su imali, pa se tek tada zapravo videla ogromna razlika u estetskim dometima nekog dalekog vremena iza nas i onoga što su do pandemije nudili više u obliku otaljavanja nego stvarnog i ozbiljnog angažmana.

Krajem avgusta, otvorili su se bioskopi, a pozorišta su krenula da dovršavaju započeto i polako izlaze pred publiku. Uz mere protiv Kovida-19, koje, bar u prostorima koje sam imao prilike da posetim, što na filmskim festivalima što u vidu pojedinačnih programa, uglavnom poštuju, kultura je bar malo prodisala. Ipak, u vazduhu se oseća prilična nelagodnost, konzumenti nisu potpuno opušteni kao pre pojave virusa, sadržaji su počesto u senci opšte atmosfere koja se predstavlja kao ”novo normalno”. Jedna naša ugledna glumica je prilikom gostovanja na Javnom servisu rekla povodom svega što nam se od marta događa, da su stvari ili normalne ili nisu i da joj nije jasno šta je to ”novo normalno”? Ljudska potreba za slobodom i slobodnim uživanjem života je imperativ od kada je civilizacija došla do nekog pristojnog nivoa, tako da se nametnute stvari, pa makar se direktno ticale i zdravlja, teško i nerado prihvataju. Kontroverze koje su sami najviđeniji stručnjaci i stožer-maheri plasirali preko medija, počesto su bile uzrok zbunjenosti, nesnalaženja, otpora i buntovništa u javnosti. Takođe, bilo je i političkih zloupotreba, kao novi zamajac za dalju podelu ionako podeljenog društva. Svakodnevne brojke, koje su, pokazalo se, bile upitne relevantnosti, način sistematizovanja i sabiranja, kada je stvarno kovid a kada samo malo kovid kod fatalnih završetaka,  sve je to dovelo do konfuzije.

Ono što bi bar malo rasteretilo opterećenu psihu i uplašene organizme, jesu kulturni sadržaji koji zaista imaju opuštajuću i oplemenjujuću funkciju. Ozbiljan čovek, pristojnih intelektualnih predispozicija, iskričavo radoznao i željan estetskih iskustava, veoma drži do kulture. Ona je, uz naravno opštu brigu o zdravlju, takođe bitan činilac da se čovek dobro oseća i širi vlastite vidike. Kada i kako će se mere stezati ili popuštati ne zavisi od ljudi iz kulture ili organizatora kulturnih sadržaja, već od zamaha korone i mera zaštite od iste, ali je veoma bitno da se sa maskom i uz poštovanje distance ode i u pozorište i u bioskop i na književno veče, jer se u ovim poremećenim životnim uslovima tako spasava i psiha i duševni mir, koji su svima jako nagriženi pojavom pandemije. Takođe, država u okviru svojih mogućnosti mora da pomogne najugroženijim stvaraocima koji su ostali bez bilo kakvih angažmana, jer u suprotnom njima će i bukvalno biti ugrožena egzistencija.

Naravno, ponuda u okolnostima koje je donela 2020. godina nije sjajna, ali je ipak ima. Da će, na primer, Holivud nekada stati teško da je ikada iko mogao i da zamisli, a desilo se i tako nešto. Ipak, čini se da među tamošnjim producentima ima određenog optimizma za neko buduće vreme za koje čuvaju najveće favorite, projekte poput novog Bonda ili nastavka Top Guna. Na domaćoj sceni očekivan veliki hit bi trebalo da bude Južni vetar 2: Ubrzanje, nastavak ostvarenja koje je dominiralo u bioskopima. To buduće, nadamo se istinski normalno, a ne ”novo normalno” vreme zavisiće i od pojave vakcine, ali proverene i delotvorne. U međuvremenu, osim blokbastera Tenet, imamo priliku da gledamo nešto malo dečijih filmova i dosta autorskih ostvarenja iz Evrope, zaostalih od zakazanih pa odloženih premijera minulog proleća, odnosno ponešto što se u Americi završilo u međuvremenu, a snimljeno je pre korone.

Pozorišta sa novom akumuliranom energijom u stvaraocima (koji kad nisu na sceni ili oko scene, kao da žive poluživot ili vegetiraju) započinju jednu neizvesnu sezonu, ali uz nadu da će se igrati i iznova sa publikom u sali otkrivati magija pozorišne igre.

Kultura pomaže vitalnosti i okrepljivanju duha, pa ma kako teške okolnosti bile usmerene protiv čoveka ona je spiritus movens i jedan od bitnih načina opstanka.

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend