Kultura

Roman ‘’Kontraendorfin’’ Svetislava Basare predstavljen u Požarevcu

Foto: Centar za kulturu/Bojan Nikolić
Kontroverzni roman u izdanju Lagune, nagrađen NIN-ovom nagradom, u prisustvu autora promovisan je u utorak u Centru za kulturu Požarevac. Razgovor je moderirala glumica Olivera Ježina. Naš saradnik Goran Jovanović bio je na ovoj književnoj večeri.

Poslednji laureat NIN-ove nagrade za roman godine, Kontraendorfin autora Svetislava Basare, uzburkao je duhove na književnoj i društvenoj sceni. Priča oko NIN-ove nagrade u poslednje vreme izaziva snažne i suprotstavljene reakcije, od toga da žiri počesto nije kompetentan do odbijanja pojedinih renomiranih stvaralaca da uopšte šalju svoje naslove u trku. Nekako se čini da je posle slabog odjeka i loše prodaje prethodnog laureata, romana Pas i kontrabas Saše Ilića, laknulo i NIN-ovoj kulturnoj redakciji i žiriju, jer se sada podigla prašina druge vrste, vezana za sadržaj i tretman likova, a roman je izuzetno dobro prodavan i vrlo često pominjan sa različitim predznacima, hvaljen ili nipodaštavan. Izgleda da je Basara, kao respektabilno i značajno književno ime, bio potreban samoj nagradi, da se doživljaj malo uzdigne iznad tužnog proseka i mršavog odjeka onoga što je nagrađivano poslednjih nekoliko godina. Odjeka koji je toliko slabašan da se pojedinih naslova, čak i oni koji pomnije prate dešavanja na srpskoj književnoj sceni, jedva mogu setiti.

Uglavnom, Basara je uveliko na turneji sa Kontraendorfinom, romanom između čijih se korica, po mnogima krije brutalni, neumereni i nepotrebni atak na etablirane ličnosti i opuse takvih imena kao što su, recimo, Ivo Andrić i Desanka Maksimović, dok drugi smatraju da je autor samo žestoki majstor demitologizacije i protivnik preteranog glorifikovanja do faraonskih visina za koje je kriv srpski mentalitet. Na jednoj od promocija bilo je i ekscesa, poput upada desničarske političke organizacije ‘’Zavetnici’’ na gostovanju pisca u Aranđelovcu.

U Požarevcu je, pred oko tridesetak posetilaca, u organizacionom smislu prošlo sve korektno, a poštovaoci ovog autora bili su u prilici da postave pitanja i od pisca dobiju odgovore, na primer zašto je kao kolumnista prešao iz ‘’Danasa’’ u ‘’Kurir’’, kako je stekao velika znanja iz istorije i td.

Na početku večeri pisac je izrazio zadovoljstvo što je jedan od nekoliko dvostrukih dobitnika NIN-ove nagrade.

Foto: Centar za kulturu/Bojan Nikolić

“Vrlo me veseli ta činjenica, tim pre što je nagrada došla za ovu drugu knjigu koja je jako išla na živce ‘divnim’ stvorenjima sa srpske desnice, svetosavske, i to mi vredi kao da sam dobio tri nagrade… Inače, očekujem da čitaoci ulože napor, koji je lakši nego što sam uložio ja na pisanje. Dve godine sam ovo pisao. Knjiga nije pitka, nije lagana za čitanje. Zanimljiva jeste, ali je materija takva da sam je ja pisao sa naporom, koji je pratilo zadovoljstvo. I ona zahteva napor da se pročita. Ona ima nekoliko slojeva, tako da je potreban napor da se pročita. Zapravo čitanje nije zabava, kao što nije ni pisanje. Ona pripada onom manjem delu književnosti, ali pod naletom te trivijalne, špijunske, lake književnosti to se smatra kao da ti ideš na odmor pa ćeš da čitaš knjigu. A zapravo posle čitanja prave knjige treba ići na odmor. To je knjiga koja zahteva pažnju i vidim da ima mnogo zainteresovanih i da se vrlo dobro prodaje. Ne mislim da su je svi pročitali, ali oni koji jesu verovatno su našli isto ono zadovoljstvo, pomalo gorko, koje sam ja imao pišući ovu knjigu’’, rekao je Svetislav Basara.

Pisac je govorio i o tome zašto je za postupak razbijanja naših mitova i legendi srpske kulture koristio fiktivne biografije velikana kao što su Ivo Andrić i Desanka Maksimović.

“Njih sam uzeo kao idole u srpskom mnogobožačkom panteonu, a sve što se događalo posle dodele NIN-ove nagrade to mi je potvrdilo, kao kada se podigne kamen pa se one bubice razmile pod naletom svetla. To su idoli nacije koji se kao mnogo obožavaju ali zapravo služe kao figure u nekom lutkarskom pozorištu, ili, mnogo bolje, pozorištu senki, pa ako tu džarnete mnogo toga se raspara i usledi čitav niz reakcija. Međutim, nije bila ideja da se razbiju ili dekonstruišu mitovi, jer mit nije ništa racionalno. On je tu. Možeš postati njegov rob ili se distancirati od njega, ali ga ne možeš dekonstruisati. Inače, pozorište senki je idealna metafora. Na primer, mi pravimo šipak, a tamo izađe konjska glava. Ono što vidimo i što je dostupno, ta patetika i egzaltiranost, taj patos, na ekranu je tog pozorišta senki, a iza toga se deli plen, pljačka, orgija, bulazni i tako to. To je ta razlika između onoga što se predstavlja da jeste i onoga kako jeste. Ali, svuda je tako na svetu… A šta je sve u našoj kulturi laž, to je pitanje kao kad bi seo u mravinjak pa se pitao koji te je mrav ujeo. Recimo, Desanka Maksimović je laž, pošto je ona u romanu. Ona je basnoslovno slavljena, ali inače samo solidna pesnikinja za osnovnoškolski uzrast, za uvod u poeziju. Panteoni… Za života su joj gradili spomenike. Da ne bude zabune, nisam poznavao damu, niti imam bilo šta protiv nje. Međutim, tu imamo, recimo Novicu Tadića, pesnika kakvog Evropa današnja nema, koji je maltene umro u bedi, ali dostojanstveno. Prave vrednosti su znači negde u sivoj zoni a nekakve izmišljene i lažne vrednosti su u prvom planu. I to nije samo tako u kulturi, ali iz kulturnog modela se rađa politika’’, rekao je autor Kontraendorfina.

Na pitanje koje domaće pisce ceni, Basara je odgovorio da su to Radoslav Petković, David Albahari, Goran Petrović, Srđan Valjarević… Rekao je i da veoma ceni Andrića.

“Što se tiče Andrića, on je nedostižan, kompletan pisac u svakom pogledu. Andrić bi bio  Andrić i u nemačkoj ili francuskoj literaturi. On je pisac većeg formata nego što je naš jezik. Takav pisac se događa jednom u hiljadu godina’’, rekao je Basara.

Avatar

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend