Film

And the Oscar Goes To…

Filmski kritičar Goran Jovanović predstavlja još tri naslova koji su nominovani za Oskara. U filmovima ‘’Otac’’ Florijana Zelera i ‘’Zvuk metala’’ Darijusa Mardera autori se bave obolelim protagonistima, na šta su članovi Akademije uvek bili slabi, dok nam ‘’Juda i crni mesija’’ Šake Kinga donosi još jednu političku dramu na uzavreloj političkoj sceni Amerike s kraja 60-ih prošlog veka.  Uživajte u nedelju tokom dodele Oskara i budite dobro pripremljeni i informisani zahvaljujući  arhivi tekstova u rubrici ‘’Film’’, gde možete pronaći kritike svih nominovanih naslova u glavnoj kategoriji.

Za tvorca filma Otac (The Father, 2020), Florijana Zelera, prvi put sam čuo pre nekoliko godina kada je Booka iz Beograda, izdavačka kuća koja na našem tržištu plasira dela vodećih francuskih pisaca ovog vremena (Mišel Uelbek, Frederik Begbede), objavila roman ‘’Opčinjenost najgorim’’. Tada je isticano da je Zeler nova zvezda francuske književnosti i da je upravo on naslednik Uelbeka i Begbedea. Nakon knjiga koje su podelile kritiku i obične čitaoce i zapaženih drama, Zeler je prošle godine debitovao filmom Otac, nastalim po njegovom komadu u francusko-britanskoj koprodukciji, teškom i turobnom dramom o osamdesetogodišnjaku koji je oboleo od demencije.

Zeler je uspeo da za tumača naslovne uloge privoli Entonija Hopkinsa, koji je i u poznim godinama doneo još jedno glumačko ostvarenje za pamćenje. Pod stalnim strahom da  ga ćerka En (takođe sjajna Olivija Kolman) ne smesti u ustanovu gde bi adekvatno njegovom stanju imao i punu medicinsku negu, ostareli Entoni se koprca da još uvek kontroliše svoje postupke i pamćenje. Međutim, bolest progresivno uzima maha, pa je njegova ćerka na teškim mukama da ostvari sa njim iole normalnu komunikaciju. Entoni učestalo stvara problem svakoj negovateljici koju En pronađe, nabeđujući ih da mu kradu stvari, da  su nekulturne i neodgovorne. Jedna od njih podsetiće ga na njegovu drugu kći, pokojnu Lusi, ali ona ne ostaje dugo u kući.

Florijan Zeler, u želji da nas uvuče u Entonijev svet gde se učestalo brkaju stvari i ljudi, gde oštećeni junak više nije siguran u identitet osoba iz svoga okruženja, hotimično stvara zbrku želeći da nas, zarazno, i same učini dezorijentisanim. Vodi nas u naraciji na krivi put, izvrćući i nju samu, nešto što je jednom izgovoreno kao činjenica (poput Eninog pominjanog puta u Pariz zbog poznanstva sa čovekom sa kojim planira budućnost) pokazuje se kasnije kao njegova izmišljotina, ponavlja iste scene menjajući im ishod. Taj formalni aspekt počinje pomalo da remeti autentičnu tragediju i iskreni emotivni doživljaj nemoći čoveka koji se polako gubi i više ne razaznaje stvarno od umišljenog. Ipak, snažna Hopkinsova umetnička persona i alati raskošne glumačke igre, duboko nas uvlače u tamu njegovog tužnog bića, izgubljenog oslonca u stvarnosti i svesti o identitetu, koje će na kraju očajnički zavapiti poput deteta tražeći majčin zagrljaj. U retkim trenucima ume i da nas nasmeje, rugajući se crnim humorom sopstvenoj teškoj nevolji, kada izgovori pred jednom od negovateljica da ‘’ima pamćenje kao slon’’. Ili zastraši, kada zbog osećanja da mu se čini nepravda, grubo nastupa prema En, govoreći kako će je nadživeti i sahraniti. Ista jeza potresa nas dok En mašta da će se ratosiljati oca tako što će ga ugušiti, jer i sama je na ivici trpljenja. Entoni Hopkins je već osvojio nagradu BAFTA za ovu rolu i ulazi u trku za Oskara jednim od najupečatljivijih dometa u svojoj bogatoj karijeri.

Teška muka zadesila je i Rubena (bolno upečatljivi Riz Ahmed, britansko-pakistanski glumac i reper), junaka filma Darijusa Mardera Zvuk metala (Sound of Metal, 2019), bubnjara hevi metal dua Blackgammon (čini ga još njegova devojka Lu – Olivija Kuk), koji naprasno ogluvi I to na turneji koja je trebalo ovom paru da donese uspeh i novac. Ruben je šokiran, užasno iznerviran i kivan na sudbinu zbog činjenice da je mlad izgubio sluh i sledi njegova borba da nađe bar neko rešenje svog problema. Ugradnja implantata košta između 40 i 80 hiljada dolara, a put do takvog ishoda u njegovoj situaciji je ipak neizvestan jer ti troškovi nisu pokriveni osiguranjem. Nerado se priključuje seoskom skloništu za gluve oporavljene ovisnike (Ruben je i sam godinama bio na drogama), koji vodi Džo, bivši alkoholičar, koji je bez sluha ostao ratujući u Vijetnamu. U ovoj zajednici, osim što počinje da uči znakovni jezik, Ruben će neko ispunjenje i utehu pronaći tako što će deci iz te zajednice početi da pokazuje osnove bubnjarske tehnike…

Zvuk metala je snažna priča o mukama hendikepa, nemirenju sa porazom, upoznavanju tišine. Darijus Marder je takođe, uzimajući zahtevnost situacije u kojoj se našao njegov junak, tražio pravi model za aktivno i dinamično učešće publike u problemu glavnog protagoniste, pa je dosta, prilično uspešno i funkcionalno, eksperimentisao sa zvukom. Film koji inače datira čak iz 2019. godine (prikazan je početkom septembra te godine na festivalu u Torontu, međutim Amazon Studio pustio ga je u bioskope 20. novembra 2020), ima 6 nominacija za Oskara.

Negde se dodirujući i preklapajući sa Suđenjem čikaškoj sedmorici Arona Sorkina, film Šake Kinga Juda i crni mesija (Judas and the Black Messiah, 2021) još je jedna upečatljiva biopik drama sa političkom podlogom. U duhu sjajnih, angažovanih i usijanih političkih drama o borbi Afroamerikanaca protiv rasizma koje je pravio Spajk Li (BlacKkKlansman), King je ponudio priču iz srca partije Crni panteri iz Ilinoisa. Suština priča je kako partija, koju predvodi Fred Hempton (Danijel Kaluja), funkcioniše u vremenu kad se doušnik FBI-a, Bil O’ Nil (Kit Stenfild), ucenjen zbog nekih vlastitih prekršaja kao što su krađa automobila i lažno predstavljanje, infiltrira u njene redove. Hempton zbog neke banalne stvari završava u zatvoru, odmah nakon što upozna i doživi romansu sa Deborom (Dominik Fišbak). Situacija sa vlastima i policijom u Čikagu je sve napetija, čarke i provokacije dešavaju se neprestano, a u nekim trenucima bukvalno dolazi do vatrenih okršaja kada bude napadnuto i spaljeno sedište Crnih pantera. Iako King, u želji da nam dočara političku dimenziju ponekad dosadi sa prikazom čitave serije sastanaka gde članovi stranke odrešito utvrđuju svoja gledišta u stilu ‘’nema solucije do revolucije’’, najbolji trenuci filma su vezani za podle namere i funkcionisanje FBI-a i dovijanje njihovog doušnika, koji bi samo da obavi šta se od njega traži i da se ratosilja ucenjenosti. Veliki strah vlasti od pokreta i pobune Afroamerikanaca, u duhu ideja Martina Lutera Kinga i Malkolma Iksa, najbolje se ogleda u sceni gde brilijira Martin Šin kao Džej Edgar Huver, direktor FBI-a, i gde u razgovoru sa specijalnim agentom Rojom Mičelom (Džesi Plemons), govori o suštini zaštite načina života belaca pred navodnim obojenim silovateljima i zločincima koji dolaze. Film odlično evocira duh epohe i veličanstveno je snimljen (savršeno umiveni kolor Šona Bobita, uz izvesne kvazidokumentarističke snimke koji simuliraju tehnički domet boje u vremenu koje se u priči obrađuje).

Juda i crni mesija takođe je dobio nominacije u 6 kategorija.

Avatar

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend