Film

Brend Gaja Ričija

Foto: Youtube/printscreen
Dok FEST uveliko traje, ne treba zanemariti ni bioskopski repertoar. A tamo suvereno vlada žestoki akcioni krimić ‘’Dani gneva’’ (Wrath of Man, 2021) sa potpisom Gaja Ričija. O rimejku francuskog filma Le Convoyeur (2004) Nikolasa Bukrifa, koji je Riči očvrsnuo, ubrzao i prilagodio tough imageu Džejsona Stejtama, piše naš filmski kritičar Goran Jovanović.

Britanski krimić, kao i francuski, u odnosu na Holivud, uvek je imao osobeni šmek. Međutim, autentični britanski kriminalistički film u drugoj polovini 70-ih polako se utapao u nešto što se zvalo evropski puding i više je ličio na avanturističku lakrdiju sa primesama Bonda, nego što je sačuvao svoju izvornost i integritet. Osamdesete nam donose ipak blagi oporavak britanskog krimića, pa čak i nekoliko remek-dela (Crni petak za gangstere Džona Mekenzija, The Hit Stivena Frirsa, Burni ponedeljak Majka Figisa, Mona Liza Nila Džordana). U deceniji potom (devedesete su i inače jedan od najzlatnijih perioda u istoriji kinematografije Ujedinjenog Kraljevstva) pojavljuju se neka nova talentovana režiserska imena (Deni Kenon, Pol Anderson, Gaj Riči, Endru Got…) i, bazirajući se na dobroj tradiciji, uz nešto ubrzanja i spotovske dramaturgije, donose novi kvalitet britanskom krimiću. Od svih njih, Gaj Riči je doživeo najveću popularnost i medijsku pažnju zahvaljujući ostvarenjima Dve čađave dvocevke (1998) i Snatch (2000). Ta ostvarenja su prihvaćena kao vrlo zanimljiv i dobrodošao formalni i dramaturški pomak koji je prilično osvežio tokove jednog od omiljenih filmskih žanrova. Slikajući na pomalo uvrnut način kriminalce iz londonskog podzemlja, Riči naglasak stavlja više na humor a manje na nasilje, iako je ono stalno u vazduhu, ako ne u konkretnom obliku, onda u vidu pretnji, iznuđivanja, šikaniranja.

Kroz nešto više od dve decenije Gaj Riči je ispravno i kvalitetno evoluirao i sada, kao iskusan rediteljski vuk, sa nešto manje improvizacije i nadahnuća, a više zanata i rediteljske pouzdanosti, ojačao je konstrukciju svojih priča koje su, poput ove najnovije Dani gneva, istinska poslastica za ljubitelje akcionog krimića (nedavno smo videli i njegov film The Gentlemen). U odnosu na Le Convoyeur Nikolasa Bukrifa, čiji rimejk predstavlja, film je tehnički i po žestini i učestalosti akcionih prizora superiorniji, ali francuski original sadrži nešto više humora i empatije za individuu kada je u pitanju glavni junak Aleksandar Demar (Alber Dipontel), epileptični usamljenik koji debituje u firmi za prevoz novca Vigilante. Međutim, razlozi za njegovo zaposlenje jeste potraga za članom bande koja mu je ubila malog sina. Kod Ričija više humora i ne bi u ovom slučaju imalo smisla, jer nekako ne ide uz lik Ejdža koga donosi Džejson Stejtam. Ejdž je u Danima gneva takođe opsednut osvetom za smrt sina Dagija (Ilaj Braun) i to je ključ njegovog zapošljavanja u firmi Fortico Security iz L.A., koja kamionima prevozi novac. Ejdžov krajnji cilj jeste da se suoči sa grupom izvrsno naoružanih i obučenih pljačkaša među kojima se nalazi i čovek koji mu je ubio sina. Iako u startu ima raznovrsne ponude da obezbedi sebi penziju time što će, poput njegovog iskusnog kolege Metka (Holt Makalani) ući u dogovore oko pljačke kamiona, ili koleginice Dejne (Nijam Algar), koja mu prizna, nakon što sa njim završi u krevetu, da je ukrala određenu sumu novca, Ejdž je nepokolebljiv u stavu da ne želi nikakav nelegalno stečen kapital. Kad uskoro ponovo krenu napadi na vozila sa novcem, Ejdž se ispostavlja kao nepremostiva prepreka a napadači završavaju fatalno. Fama o misterioznom strancu koji izvanredno brani interese firme Fortico Security postaje sve veća, a Ejdžu stižu pohvale i od rukovodstva. Ipak, najveća iskušenja slede kada se bivši pripadnici američkih trupa, sa iskustvom iz Avganistana, udruže i s briljantno osmišljenom planom nastoje na crni petak da uđu u samo skladište firme (uz saradnike u njoj), gde će se u jednom trenutku naći preko 150 miliona dolara. Među njima je i Jan (Skot Istvud), koji je odgovoran za Dagijevu smrt. Ovo je konačna prilika Ejdžu da se osveti ubici svog sina…

Gaj Riči se u Danima gneva dosta oslonio i na kalibar svoje glavne zvezde, Džejsona Stejtama, čijem je usponu i sam doprineo. On je Ejdža maksimalno pojednostavio, sveo ga na osvetničku mašinu za ubijanje, ali taj profil je jedino funkcionalan i spram publike gladne pravde i u odnosu na gomilu šljama koja bi preko noći da se obogati. Lik Aleksandra u filmu Nikolasa Bukrifa je mnogo kompleksniji, a reditelj se baš potrudio da otkrijemo sve fizičke i psihičke muke jednog ipak slučajnog heroja, koji takođe želi da se napoji pravde. Bio je to i glumački izazov kome je Alber Dipontel odgovorio na sjajan način. Plus u Bukrifovom Le Convoyeuru sume su dosta manje, radnici se raduju bonusima od recimo 75 evra, materijalni status im je prilično nizak, uz nadu da će Amerikanci, koji firmu treba da kupe, popraviti situaciju. U Danima gneva sume su ogromne, a apetiti i samih čuvara novca i pljačkaša stalno rastu.

U svakom slučaju Gaj Riči nam je u ovoj MGM/Miramaksovoj produkciji isporučio zabavna dva sata gotovo neprestane akcije i vitlanja adrenalina, sa jednostavnom ali i jakom pričom i funkcionalnim likovima, uz dobar narativni zamajac pronađen u ostvarenju Nikolasa Bukrifa.

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend