Film

Filmska 2020: Godina teških posledica

Mnogo važnija činjenica od toga koliko je bilo dobrih ili loših filmova jeste što je godina pandemije koronavirusa ugrozila ili opustošila bioskope i naterala vlasnike prava na dilove sa striming servisima, koji su ipak samo jedna tužna alternativa, nikako nešto što istinski afirmiše ili razume kinematografiju.

Filmska industrija je pojavom Kovida-19 doživela istinski debakl u 2020. godini. Silni hitovi i potencijalni blokbasteri odgađani su više puta, nadali se boljoj situaciji i otvaranju bioskopa, ali, uz par izuzetaka (jedino se zbunjujući i kontroverzni Tenet Kristofera Nolana nekako provukao i ponešto zaradio), sve je išlo u pravcu najgoreg scenarija. I, od marta, praktično se filmski život sveo na to da se nagađaju mogući startovi do konačnog odustajanja i prepuštanja prava prikazivanja brojnim striming servisima koji su počeli da trljaju ruke i višestruko uvećavaju ponudu, a samim tim i prihode. Jer dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.

I kada su radili, bioskopi su doživljavali pravo mučenje i pribegavali dodatnim merama i logistici iz odvratnog ”novog normalnog”. Te barijere, te razmaci, te možeš na jedno sedište  ali na sledeća tri ne možeš, te maske, te prskanje dezinficijensima, te merenje temperature, i dok se ti izboriš sa svim tim stvarima predostrožnosti, negde iščili i ona prava želja i koncentracija na filmski sadržaj. Naravno, mere su mere (ako ih je neko revnosno poštovao onda su to bioskopi i ustanove kulture), zdravlje je najvažnije ali taj doživljaj više nije doživljaj nego mučenje. Uz drastično smanjenu posetu i već postojeći strah publike, koja baš nije potrčala u sale ni kad su mere bile relaksirane, negde od kraja avgusta, pitanje je da li su bioskopi zaradili i toliko da nadomeste troškove koje su imali u nabavci dodatnih higijenskih i dezinfekcionih sredstava. Sve u svemu, bila je to godina poraznih, tektonskih promena kada je u pitanju bioskopski život.

Što se filmskih festivala tiče, neki su što zbog kalendara, neki zbog popuštanja strogih epidemioloških mera, uspeli da se održe (Berlin, Venecija), dok je onaj praktično najvažniji, Kanski, otkazan. U regionu, Sarajevo Film Festival je išao nešto dozirano u smislu susreta novinara i umetnika, ali uglavnom se pribeglo onlajn varijanti. Beogradski Fest je uspeo za par dana da izmakne vanrednom stanju i održi se u normalnom obliku. Letošnji festivali u Srbiji, uz određena odlaganja, uglavnom su održani. Nije bilo Sopota, Sombora, ali održani su, sa promenom termina i uz povećane mere, oni u Vrnjačkoj Banji i Nišu. Festival filmske režije u Leskovcu takođe nije prekinuo kontinuitet. Od međunarodnih festivala u našoj zemlji održani su Dunav Film Fest u Smederevu, Festival evropskog filma na Paliću, sa više projekcija u samoj Subotici, zatim Beldoks, kao i Festival autorskog filma u Beogradu, koji je smanjio broj dnevnih projekcija, ali je prolongirao trajanje.

Godina je i inače čudno krenula preteranim darivanjem Oskara Parazitu Bong Džun-Hoa, koji, da ironija bude veća, u vlastitom opusu ima bolje filmove od ovog. Ignorisanje vrednosti i estetike ostvarenja 1917 Sema Mendesa je jedan od propusta Akademije. U Berlinu je pobedio iranski angažovani film Zlo ne postoji Mohameda Rasulofa koji govori o različitim društvenim i individualnim aspektima smrtne kazne u ovoj zemlji. U  Veneciji je trijumfovao još jedan film nezavisne produkcije, američki Nomadland Kloi Žao, sa još jednom blistavom rolom Frensis Mekdormand.

Vitalna i svake godine sve zanimljivija ruska kinematografija, bar onaj deo koji pripada tzv. autorskom filmu, predstavila je prošle godine gigantski projekat DAU Ilje Hržanovskog, sa brojnim naslovima koji traju između sat i po i šest sati. DAU. Nataša doneo je nesvakidašnji prikaz staljinističkog terora i strahovlade koji su se reflektovali i na polju nauke. Veličanstveni glumački domet dostigla je glumica Natalija Berežnaja, čiji lik ubedljivo govori o gorkom statusu žene, svedenom na ropstvo, žrtvu i plotsko iskorišćavanje. Šestočasovni segment DAU. Degeneracija takođe je bio hvaljen od kritičara, a na Festivalu autorskog filma u Beogradu bio je i nagrađen.

Takođe, imali smo sreće da u naše bioskope i na festivale stigne i film Časovi persijskog Vadima Pereljmana, Ukrajinca poreklom, reditelja solidne internacionalne karijere (radio je u Americi i Rusiji), koji je doneo još jednu snažnu priču o holokaustu, baveći se sudbinom jednog Jevrejina koji se, da bi spasao vlastitu kožu, predstavlja kao Persijanac. To će se pokazati kao spas kada Nemac koji rukovodi jednim logorskim segmentom po svaku cenu želi da nauči persijski, ne shvatajući da ima posla sa prevarantom koji pokazuje neverovatnu vitalnost, snalažljivost i umeće kako bi sačuvao glavu. Ovaj film je trebalo da predstavlja Belorusiju na predstojećoj dodeli Oskara ali je zbog nekih proceduralnih razloga eliminisan iz trke. To mu neće oduzeti prilično visoko mesto u istoriji svetske kinematografije jer je u pitanju remek-delo.

Samo finale godine, kada su u pitanju prestižna priznanja u svetu filma, obeležila je onlajn-ceremonija dodele Evropskih filmskih nagrada. Tu je blistao danski film Još jedna runda Tomasa Vinterberga, sa još jednim demonstriranjem vrhunske glume od strane Madsa Mikelsena. Najjači utisak ovog filma, koji govori o preteranom i opasnom uživanju u alkoholu, nisu ni kritički momenti usmereni prema tom poroku, ni lamentiranje nad sudbinama junaka, nego jedan neverovatni životni polet i čista radost življenja koja generalno dominira u atmosferi ovog čudesnog ostvarenja.

Lep uspeh ostvario je i film Otac Srdana Golubovića (najbolje ostvarenje u 2020. godini na ovim prostorima), koji je lansirao  glumca Gorana Bogdana u evropske visine, doduše samo kroz nominaciju, ali za momentum aktuelnog regionalnog filma i to je impresivan uspeh.

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend