Film

Holivud u Moskvi

U samo dve godine ruska kinematografija je napravila dva omaža slavnim američkim žanrovskim ostvarenjima. Film Stvor Olge Gorodeckaje temom i motivima blizak je nezaboravnom Predskazanju Ričarda Donera, dok je ostvarenju Sputnik Jegora Abramenka jasan uzor bio Osmi putnik Ridlija Skota.

Koliko je film Sputnik (2020), koji je IFC Midnight u dogovoru sa Sony Pictures-om otkupio za američko tržište (premijera će biti 14. avgusta), uspeo da donese sopstvenu atmosferu, a u  kojoj meri se oslonio na klasik SF horora, čitajte u tekstu našeg filmskog kritičara Gorana Jovanovića

Već niz godina ruska kinematografija u sferi žanrovskog filma beleži izuzetne domete i brojni naslovi otkupljeni su i za američko tržište, iz čije je filmske industrije kopirana matrica u narativu, stilu, dinamici, tehnološkim zahvatima. Posebnu zaslugu za pravu najezdu i tehnološki i komercijalni bum ima Fjodor Bondarčuk, čiji je film Sila privlačnosti povukao nogu, pa je njegov uspeh ohrabrio i druge autore i producente za smelije i učestalije žanrovske korake u fantastici i hororu. Broj horora koji se snime u jednoj godini u Rusiji je zaista zamašan i ova kinematografija u tom smislu gotovo da parira holivudskim trendovima. Kao i tamo, i u Rusiji kvalitet varira, ostane pokoje vredno ostvarenje, ali je i mnogo smeća. Kada je u pitanju SF ili kombinacija naučne fantastike i horora, zbog zahtevnosti u produkciji, tih ostvarenja je znatno manje (Avanpost Jegora Baranova, Koma Nikite Argunova…). Bondarčuk je uspeo da snimi i nastavak svog SF hita, međutim Invazija je znatno slabiji film nego što se očekivalo. Ali zato delo Sputnik, u koje je opet Bondarčuk upleten kao jedan od producenata i glumac, vredno je pažnje. Režija je poverena mladom Jegoru Abramenku, koji se do sada bavio režijom muzičkih spotova i reklama.

Film je izabrao sopstveni nivo i dinamiku strave, koja se publici možda i neće dopasti, jer, na primer, između zastrašujućeg početka, u kome se dvojici astronauta u svemirskoj letelici Orbit-4 neki tuđinac uvuče i oni u užasnom stanju završe na Zemlji (jedan neće preživeti teror vanzemaljske sile i biće bukvalno rastrgnut, dok će drugi biti pronađen bez svesti, zatim  izolovan i podvrgnut medicinskom/naučnom ispitivanju) i nove porcije užasa, kada preživelom astronautu biće nepoznatog porekla izađe bukvalno na usta, pauza je preduga. Tokom tog mrtvog hoda upoznajemo doktorku Tatjanu Klimovu (Oksana Akinjšina), neurofiziologa, koju će KGB angažovati na slučaju. Ona će od pukovnika Semiradova (Fjodor Bondarčuk) dobiti zadatak  da nađe način i prekine simbiotsku vezu između astronauta Vešnjakova (Pjotr Fjodorov). Sve se odvija u tajnom centru pod nadzorom specijalnih službi, koje nastoje da eventualna saznanja o vanzemaljskom  biću upotrebe kao biološko oružje.

Priča nastala prema scenariju Olega Malovička i Andreja Zolotarjova smeštena je u 1983. godinu, četiri godine posle nastanka Aliena (1979) Ridlija Skota.  Abramenko je vešto dočarao hladnoratovske igre režima i medijsko obmanivanje javnosti o silnim svemirskim iskoracima SSSR i navodnim uspesima. Konkretno u ovoj priči, astronauti su se, prema televizijskom izveštaju, uspešno vratili iz misije i živi i zdravi spustili na Zemlju. Filmofilima će biti zanimljivo da uporede atmosferu Instituta za nauku u Harkovu iz mega-projekta Dau Ilje Hržanovskog, gde se radnja odvija 50-ih u staljinističkom ruhu, i ovog tajnog naučnog centra u Kazahstanu iz prve polovine 80-ih iz Sputnika, koji se bavi čak i vanzemaljcima. Svakako najjeziviji detalji iz filma vezani su za ideju da se tuđinac, kad je razdvojen od Vešnjakova, biva ’’hranjen’’ zatvorenicima, navodno osuđenim za teške zločine. Kompletnom zastrašujućom atmosferom, koja nije direktno vezana za prisustvo vanzemaljca, već za obespokojavajuću, rigidnu i neumoljivu službu koja je paradigma države, Abramenko nameće ideju da su od bilo kakvih vanzemaljskih predatora po ljude opasniji totalitarni ili diktatorski režimi koji grubo kažnjavaju vlastiti narod.

Kad se sve sabere ovo ni po kvalitetu ni po striktnom sadržaju ipak nije ruska verzija Aliena. Skotov klasik možda je pre samo inspiracija. Tek kad se te stvari utvrde i Sputnika počnemo da gledamo izolovano od pretpostavki, film Jegora Abramenka dobija na sopstvenom značaju i u kontekstu invazije ruskog žanrovskog filma. Prednost ruskih priča je što uvek dobijaju na slojevitosti zbog društveno-političkog konteksta, jer kada se na žanr nadoveže, kao u ovom slučaju, klima crvenog totalitarizma, hladnoratovsko nadgornjavanje sa SAD, tajni eksperimenti iza navodne ljupke fasade ideologije i socijalne brige za građanina Sovjetskog Saveza, cela stvar se usložnjava. Ista podloga prisutna je u bar nekoliko nostalgičnih rekonstrukcija u filmovima koji  glorifikuju uspehe ruskog svemirskog programa (Salyut 7 Klima Šipenka, Doba pionira Dmitrija Kiseljeva).

Odličan posao u Sputniku ostvarili su direktor fotografije Maksim Žukov, kompozitor Oleg Karpačjov, kao i scenograf Marija Slavina. Efekti i samo čudovište iz svemira mogli su biti svakako impresivniji, ali i ovaj domet koji smo videli funkcionalan je za postavljene ciljeve.

Prava za američko tržište i bioskopski start 14. avgusta ima kuća IFC Midnight. Film je odabran za prikazivanje na Tribeca festivalu, međutim situacija sa virusom je sve poremetila. Ostvarenje Jegora Abramenka krenulo je u aprilu put platformi, a bioskopski potencijal, koji ovo delo svakako ima, biće iskorišćen naknadno.

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend