Film

Ispušten život

U svom novom filmu, Vikend sa ćaletom, Miroslav Momčilović uspeva da publiku uvuče u emotivni svet junaka što mu u prethodnom, već pomalo zaboravljenoj Smrdljivoj bajci, nije u potpunosti uspelo. Iako produkcijski siromašno, glumačkim izdanjima i dobro pronađenim balansom između dramskog jezgra i humorom obogaćenih pasaža, ovo delo ima šta da ponudi. O dometima ovog ostvarenja piše naš filmski kritičar Goran Jovanović.
youtube/printscreen

Već petnaestak godina Miroslav Momčilović spada u bolje autore srpskog filma. Talentovani scenarista najpre nam se predstavio kroz delo Kad porastem biću Kengur u režiji Radivoja Andrića i svojim duhovitim replikama već ušao u antologiju domaće kinematografije. Zatim je prema vlastitim scenarijima krenuo i u rediteljsku avanturu i u prva svoja tri autorska filma pokazao dramski potencijal, inventivan humor, društvenu i mentalitetsku svest i kritički diskurs. Sedam i po, Čekaj me, ja sigurno neću doći i Smrt čoveka na Balkanu, koji su se i tematski i formalno razlikovali, učvrstili su visoku poziciju Miroslava Momčilovića.

Smrdljiva bajka, priča o čistim emocijama usred đubrišta, o marginalcima koji pokazuju kako imaju više duše nego mnogi bogati i zbrinuti, nije ipak ostavila očekivani trag, jer je, i pored jake glumačke postave, izostalo pravo saučešće publike za sudbine likova ovog filma.  Objektivno, bio je to izvestan pad spram kvaliteta koji se od Momčilovića očekuje.

Novi film ovog autora, Vikend sa ćaletom, donekle popravlja utisak o svežijoj fazi Momčilovićeve karijere. Snažan glumački pečat koji Nenad Jezdić, u liku teško bolesnog kriminalca Kašike, daje gotovo svakom kadru, izdvaja ovo ostvarenje od mnoštva falš pristupa u glumačkom i rediteljskom domenu srpske kinematografije. Ispušteno dete, sin ulice zabasao u kriminal, u ovakvoj Srbiji ima gotovo sve. Život na visokoj nozi koji mu je omogućio krvavi novac i opasne i prljave rabote u podzemlju, raskošna vila sa bazenom, nova lepa žena i ćerkica koju ima sa njom, zakopan ogroman novac u nekoj nedođiji, Kašiki će u jednom trenutku, nakon što sazna da umire od raka, postati jedno veliko ništa. Griža savesti i svest o zanemarivanju svog prvog deteta, sina Ognjena (izvrsni Vasa Vraneš), nateraće ga da mu se posveti tokom jednog vikenda. Društvo im pravi Kašikin verni drug, Bata Konj (dragocen doprinos Baneta Vidakovića), odan do srži, priprosta dobričina koja je tu u svakom trenutku za svog prijatelja. Momčilović dobro vlada početnim uspostavljanjem kontakta između otuđenih oca i sina, jednog čvrstog garda, sa mangupskim i uličarskim manirima i rečnikom, i drugog, lepo vaspitanog, ali po Kašikinom mišljenju, suviše mekanog i za izazove i surovosti života nespremnog dečaka. I pored izvesnog čuđenja i međusobnih protivljenja, kako vreme prolazi zakon krvi nadvladava sve ostalo i dečak postaje sve bliskiji sa roditeljem za kojeg zna da je kriminalac i da je dugo boravio u zatvoru. Kašika se sa svoje strane trudi da lepo osmisli vikend, kako bi dečaku bilo zanimljivo. Nažalost, lepi momenti smenjivaće se sa periodima kada ocu biva loše, tako da će u  jednom trenutku završiti u bolnici.

Film istinski počinje da raste kada Momčilović uvede u priču lik Kašikinog oca, Radovana, nekadašnjeg učitelja koji sada zarađuje čuvajući parking. Njihova suočavanja najbolji su i dramski najsnažniji delovi filma, sa teškim istinama koje jedan drugome saspu u lice, a iz njihovog sukoba i svetonazora, ko je gde pogrešio i kako je završio, umnogome se može iščitati udes čitavih generacija, sunovrat vrednosti i smak građanskog duha i srednje klase u zemlji Srbiji. Veliki doprinos u liku Kašikinog oca dao je pouzdani veteran Miki Krstović. Momčilović je umeo svojim snažnim, mudrim i počesto bravuroznim i brutalno duhovitim replikama da nekim glumcima starije genaracije pruži izuzetne prilike. Setimo se samo Petra Božovića.

Vikend sa ćaletom kulminira prizorima kafanskog, teškog muškog pijanstva i sumiranja životnih propusta i poraza, gde Jezdićeva interpretacija ume da podseti na bogat inventar kadrova iz naše kinematografije, gde se poraženi junaci uz litre alkohola i muziku suočavaju sa prazninom i gorkim talogom iskustva (Skupljači perja, Jagode u grlu…). Ipak, na kraju burnog i zanimljivog vikenda, gde su se otac i sin istinski zbližili, kao nada da će njihov odnos potrajati, ostaje Kašikino obećanje da će se lečiti.

Snaga ovog ostvarenja leži posebno u simboličkoj upečatljivosti, jer se kroz međugeneracijski odnos na dvostrukoj relaciji  otac-sin, mogu jasno iščitati sunovrati našeg društva u tri decenije unazad. Mane su pojedini previše iskalkulisani dijalozi (stubovi srpstva, Kosovo, neki stereotipi o sportu) i arsenal psovki koje nemaju ni potrebe ni uporišta, jer dovoljno je par njih da nam oslikaju milje iz koga Kašika dolazi, nije ih trebalo gomilati.

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend