Film

Lament nad slavnom prošlošću

Još jedno bavljenje likom slavnog gangstera, ovoga puta u filmu KAPONE (Capone, 2020) Džoša Tranka, poprilično je razočaralo, a boljem utisku nije pomogao ni glumac vrsnih transformacija, Tom Hardi. O jednom od retkih novih filmova piše naš filmski kritičar Goran Jovanović.

U vreme kada su stala snimanja, premijere i odlasci u bioskope, raduje da se neki film ipak probio do svoje promocije. Od ostvarenja Kapone Džoša Tranka se dosta očekivalo, pre svega zbog glumca koji nosi naslovni lik, Toma Hardija, koji je tokom svoje bogate karijere ispunjene gustom filmografijom, imao sjajne performanse i zapažene transformacije. Ovo je možda trebalo da bude i vrhunac tog glumačkog asa. Međutim, kao i u slučaju Državnih neprijatelja Majkla Mana, gde je Džona Dilindžera igrao Džoni Dep (još jedan glumac koji nikada nije isti u svojim rolama), i ovde se pamti, doduše povremeno iritirajuća,  glumačka igra, ali film generalno brzo zaboravlja.

Određene primedbe mogu se uputiti čak i Hardiju, koji je uživljavanjem u kožu olinjalog i obolelog gangstera (kome se, kako to biva pred zlo ili kraj, javljaju slike njegove blistave gangsterske prošlosti) malo i preterivao, svodio igru na nivo karikature i sprdanja. I sad nije ni bitno koliko je sve to autentično i blisko istinitom portretisanju Kaponea. Bitna je umetnička istina koja je ovde šlampava. Kad se pređe estetska granica dobrog ukusa i mere, kad sve od unjkanja, mumlanja, nemuštih i promuklih glasova koje ispušta pored svoje cigare obraćajući se ženi, radnicima na bogatom imanju u Floridi, svojim telohraniteljima ili policiji, postane zamorno i iritirajuće, tu više nema mesta za umetnost. Paradoksalno, Hardi je mnogo uverljiviji dok ćuti, pati i pušta krvavim sećanjima da plove njegovim sifilisom nagriženim mozgom.

Kapone pokriva poslednju godinu života čuvenog kriminalca, nakon njegovog izlaska iz zatvora. Na predivnom imanju  u Floridi, on provodi svoje onemoćale dane, uz odanu ženu Me, sa kojom se povremeno svađa i tuče, ali vidi se da mu je kraj blizu, telo ga izdaje, funkcije mu često zataje. Od strašnog nasilnika i kralja podzemlja ostaje samo senka, a u prisećanjima i priviđenjima, povremeno sa Trankovim kvazikjubrikovskim zahvatima u prošlost, traži potvrdu da je njegov život imao smisla i da je vredelo živeti ga. Taj je život međutim bio preplavljen tuđim smrtima i Fons, kako ga zovu u krugu porodice i intimni ljudi iz gangsterskog miljea, pod dejstvom predsmrtne slabosti ili nekog kukavnog sumiranja svog životnog učinka, čak počinje da žali što je sve te ljude pobio i da se naknadno zastrašuje svojim i nedelima saradnika.

Elem, već samim izborom  da gro narativa bude vezan za period života čuvenog gangstera pred smrt, i to bez  nekih preteranih evokacija prošlosti koje bi donosile određenu tenziju, dinamiku ili akciju (ovi segmenti su sekundarni jer su deo prisećanja i to stilizovanog), priča Trankovog filma je ostala bez goriva i poleta, tako da već posle pola sata vi vidite da su baterije ovog ostvarenja prazne. Uz manje ili više sličnih reakcija ta priča ide tako do kraja (mlaka je već i zainteresovanost pripadnika FBI za njega, ali i njih i ljude iz njegove blizine intrigira mogućnost da je Kapone sakrio negde silne milione), sa tek povremenim bleskom nečeg interesantnoga. Određenu zanimljivost nosi to njegovo nadgornjavanje sa ženom, koju vrlo dobro donosi Linda Kardelini (znamo je iz Zelene knjige Pitera Farelija), zatim noćne more kao posledica oslabljenih moždanih funkcija, griže savesti i krvavih ruku…

Gotovo sve dosadašnje filmske verzije na temu Kaponea donosile su više zanimljivosti i uzbuđenja, pa je bolje zaviriti u ostvarenja Rodžera Kormana, Ričarda Vilsona, Stiva Karvera ili Brajana De Palme.

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend