Film

Muke beskućnika

Youtube/printscreen
Američki kritičari su ‘’Nomadland’’ Kloi Žao proglasili za film godine. U pitanju je delo koje, iako za tumača glavne junakinje ima veliku glumačku zvezdu, Frensis Mekdormand, dolazi iz srca američke nezavisne produkcije koja gubitnicima savremene Amerike ume da pristupi na senzibilniji i uverljiviji način od skupih mejnstrim projekata, zapaža naš filmski kritičar Goran Jovanović

Još od filma Fargo Džoela Koena, preko Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju Martina Mekdone, pa sve do Nomadlanda Kloi Žao, noseće uloge Frensis Mekdormand ukazuju da njen dar, suvereno glumačko vladanje, opsesivno uvlačenje u sve pore i nutrinu karaktera, gotovo da eliminišu rediteljsku ruku u ovim ostvarenjima, jer je apsolutni fokus izgrađene konstrukcije na onome što čini ova vrsna glumica.

Kao i u Tri bilborda, u Nomadlandu glavna junakinja je prinuđena na ekstremne odluke i postupke nakon što život, neki spoljni faktor, donese nevolju i nesreću. Ovde je Fern, nakon smrti svog muža, ostala bez kuće i prihoda, te joj je jedina imovina, ujedno i dom, kombi, njena kuća putujuća. Ona ne bira poslove da bi došla do prihoda i preživela, bilo da to je u nekom skladištu ‘’Amazona’’ ili rad na čišćenju toaleta dok službuje kao domaćica u kampu.

Iako junaci Nomadlanda gotovo filozofski prihvataju svoje beskućništvo, tražeći u toj činjenici određenu prednost, u smislu da točkovima njihovih kombija ili kamp-kućica mogu otići bilo gde, upoznati Ameriku na jedan suštinski drugačiji način, osetiti slobodu kroz raspolaganje svojim vremenom i osvajanje novih prostora, Kloi Žao ne propušta da konstatuje kako za ogroman broj ljudi Amerika odavno nije obećana zemlja, naročito od globalne finansijske krize 2008, od silnih mešetarenja na berzi, manipulacija bedom ljudi koji su svoje kuće izgradili od kredita koje odjednom nisu mogli vraćati, jer je krenula ogromna pošast gašenja fabrika i gubljenja poslova. Fern se to desilo 2011. godine i od tada ona je nomad koji jedinu istinski blisku relaciju, u smislu druženja, razmene mišljenja i osećanja, ostvaruje sa sebi sličnima. Oni čak organizuju i neku vrstu praktičnih sastanaka gde razmenjuju iskustva i uče o tome kako da od svojih kombija naprave što udobnije i funkcionalnije mesto, pa i o tome kako rešavati neke neizbežne stvari poput kanti sa fekalijama. Iako su u teškoj situaciji,  kroz nekoliko setnih i nostalgičnih promišljanja o udesu života, lutalice govore ipak i o elementarnoj, neugasloj nadi da nešto lepo donosi i sutra. Fern se to dešava kroz prijateljstvo sa prekaljenom lutalicom Svonki (Šarlen Svonki), i kroz nagoveštaj romanse ili bar iskrenog luzerskog prjateljstva sa Dejvom (Dejvid Stratern).

U filmu Kloi Žao nigde se ne pominje sumnja u sistem, iako surovo lice kapitalizma u drastičnom obliku direktno gleda u njegove aktere. Tek na jednom mestu postoji konstatacija kako su svi oni pokorne sluge ‘’Boga dolara’’. Međutim, kao subverzivna oštrica i ubojitija kritika okolnosti koje su ove ljude ostavile bez pravog krova nad glavom, jesu kadrovi iz zastrašujućih hala ‘’Amazona’’, gde mašina melje i ne prestaje, hraneći apetite potrošačke krave ludila, usput, istina, zapošljavajući veliki broj ljudi (uz sporne aktivnosti odnosno malverzacije menadžmenta u pojedinim zemljama gde u potpunosti ubijaju konkurenciju i razvoj drugih firmi, otimajući, između ostalog, i radnu snagu), ali, pre svega, uvećavajući bogatstvo poslovne imperije Džefa Bezosa. Jedna od formula Bezosovog uspeha je filozofija ‘’opsednutosti mušterijom’’, šta želi, šta joj je važno. Mnogi to tumače i kao prelazak granice, a neki Bezosov ‘’Amazon’’ ocenjuju kao kompaniju za manijakalno prikupljanje podataka, a ne samo kao firmu za prodaju proizvoda. Kako god, Fern, da bi preživela, ponovo pred kraj filma vidimo da radi u Amazonu.

Kad nam postane jasno da se junaci Nomadlanda vrte u krug (neki i do smrti poput Svonki), bukvalno i svetonazorski, primećujemo i izvesnu nedoumicu i nesigurnost Kloi Žao kako da završi svoju depresivnu priču. Taj i takav život nomada, bez obzira na ‘’lepotu lokacija koje se otkrivaju’’ (mada su često u pitanju neprijatnosti kad se parkiraju svojim kombijima na nečiji posed ili u prostoru u kome nisu dobrodošli), ograničen je u radnjama i mogućnostima koje bi narativ učinile iznova zanimljivim.

Iako je teret migrantske krize u svetu uglavnom pao na leđa Evrope, ili, posebno, na zemlje koje joj teže u smislu želje za članstvom u EU, ni ova američka priča sa nomadima, čiji status je zapravo posledica teškog jaza između beskrupulozno postavljenih granica između bogatih i siromašnih (što je sve još više pospešeno svetskom ekonomskom krizom), nije daleko od muke migranata.

Bar 80 % snage ovog filma leži u interpretaciji Frensis Mekdormand, a ostalih 20 % pripisali bi osvešćenosti i kritičkom angažmanu Kloi Žao. Vrednost ovog ostvarenja već je ranije prepoznata na festivalima u Veneciji i Torontu. Na 77. Festivalu u Veneciji, koji je ipak nekako uspeo da se održi uprkos koronavirusu, Nomadland je osvojio Zlatnog lava, a u Torontu je takođe trijumfovao i poneo nagradu ‘’People’s Choice Award’’.

Dobra predigra u trci za Oskara je dodela priznanja Nacionalnog udruženja filmskih kritičara (The National Society of Film Critics; NSFC), koja je često svojim izborom nagoveštavala i pobednike najznačajnijeg filmskog takmičenja. Nomadland je ovoga puta njihov izbor, pa ostvarenje Kloi Žao sa ozbiljnim šansama, kreditima i referencama ulazi u trku za najbolji film.

Avatar

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend