Film

Nolanove vremenske ‘’Rubikove kocke“

Najiščekivaniji film godine, Tenet Kristofera Nolana, konačno je u bioskopima. Generalno, ova akciona bomba, sa profilom junaka između Bonda i Šafta, zadovoljiće fanove majstora inteligentnih i bizarnih slagalica i jedne od najuticajnijih rediteljskih figura današnjice, ali pitanje je da li će povratiti uloženo. O novoj SF magiji autora filmova Inception i Interstellar, piše naš filmski kritičar Goran Jovanović
Youtube/Printscreen

Tenet Kristofera Nolana, koji je posle nekoliko puta najavljivanog  pa odlaganog starta, konačno stigao u bioskope, nije film bez problema. Moglo bi se tu diskutovati o  relativnosti harizme Džona Dejvida Vošingtona, odsustvu Nolanove istinske saživljenosti sa likovima, koji su više deo autorskog koncepta i kalkulacija oko pretpostavljenog efekta nego ljudi od krvi i mesa, lokacijama koje umeju da podsete i na već viđene prizore iz nekih petparačkih ruskih, italijanskih ili nemačkih  filmova 70-ih (gde bi recimo negativca igrao Kurt Jirgens, a prevejanu heroinu Sibil Daning), eksperimentisanju sa zvukom gde bi publika u nekim varijantama mogla da bude direktno uskraćena  i td. Međutim, raskošni talenat ovog reditelja i gustina bizarnih zagonetki i pitalica, uz sada već njegov zaštitni znak poigravanja sa protokom vremena, temporalnim rupama ili (ovde i bukvalno!) kreni-stani i napred-nazad pozicijama koje zauzimaju ili upražnjavaju njegovi protagonisti (kao i ispaljeni meci, ali i drugi agenti i vojnici) prolazeći kroz laviirint još jedne priče o katastrofičnim dimenzijama stanja sveta kojim vladaju ili ga ugrožavaju ludaci, (koji tako lako dolaze do materija poput plutonijuma) uz adrenalinski potencijal akcije koji dostiže neslućene razmere, pretežu na stranu utiska da prisustvujete nečem izuzetnom.

Džon Dejvid Vošington (sin slavnog glumca Denzela Vošingtona i junak BlacKkKlansmana Spajka Lija) je postavljen kao bezimeni hibrid  Šafta (nešto mekšeg) i Bonda, s tim što značaj njegovog agenta, koji, summa summarum, ipak jeste u nekoj vrsti misije spasavanja sveta, preteže na stranu bondovskih akciono-mesijanskih bravura. Na suprotnoj strani je Andrej (Kenet Brana), ruski mračnjak koji podjednako surovo maltretira svoju ženu (Elizabet Debicki) kao što bi dokrajčio i svet, došavši do opasnog nuklearnog potencijala.

Film počinje upečatljivim kadrovima iz Kijevske opere gde neimenovani agent CIA, učestvuje u operaciji spasavanja jednog špijuna, ne sluteći da će istovremeno biti izložen testu za misiju koja predstoji, a usmerena je na ruskog oligarha Andreja Satora, koji osim posedovanaja plutonijuma (koji se koristi za nuklearno naoružanje), ima mogućnost manipulacije vremenom.

Uvodni kadrovi, između ostalog i zbog upotrebe omamljujućeg gasa, verovatno su inspirisani upadom čečenskih terorista u moskovsko pozorište na Dubrovki, 2002. godine. Moguće da je tu tražena ubedljivija kopča sa odavno stereotipnom idejom da je glavni negativac ponovo Rus. Međutim, večita trka između Zapada i Rusije na planu naučnog i tehnološkog razvoja, daje solidan potencijal premisi da je neko došao na ideju da u opasnoj igri moći i supremacije počne da eksperimentiše sa vremenom, tačnije njegovim protokom (u meteorološkom smislu to je već, navodno, uveliko prisutno).

Da nije u rukama takvog žanrovskog inovatora, ovaj predložak bi bio banalan jer je hiljadu puta viđen. Međutim, Nolan koristi sva moguća tehnološka dostignuća da bi svoju akciju učinio bržom od najbrže (scene negde od sedamedesetog minuta na autoputu sa kamionima, vatrogasnim kolima i automobilima), usput tumaranje svojih protagonista  iz sveta međunarodne špijunaže kroz rukavce vremena postavljajući kao virtuelni rebus ili Rubikovu kocku. U percepciji gledaoca, koji će svakako biti opčinjen akcionim potencijalom filma i efektima, u nekim trenucima zaista predstavlja napor da se uhvati međusobna uslovljenost i funkcionisanje vremenskih tokova i postoji mogućnost da trenutno preveliko razmišljanje u pravcu šta i kako, utiče na uživanje i gubljenje niti i kod manje komplikovanih delova naracije. Zato mu treba prići opušteno, što će najveći deo publike i učiniti. Traženje algoritma za Nolanove zagonetke možda bi pre trebalo ostaviti za neko drugo ili treće gledanje.

Rekli smo da Džon Dejvid Vošington, za razliku od oca, nije bogomdan za akcione bravure, ali opet u dva i po sata trajanja imamo vremena da ga prihvatimo. Elizabet Debicki efektno donosi Ket, moglo bi se reći u rangu femme fatale, iako se ona uglavnom potcrtava kao žrtva kojoj treba agentova pomoć. U ulozi bliskog agentovog saradnika Nila, tu je, u poslednje vreme neizbežni i veoma popularni, Robert Patinson. Što se tiče Keneta Brane, to jeste još jedna olinjala i prilično potrošena glumačka persona za izbor glavnog negativca, ali bolje i on nego Džon Malkovič.

Tenet svakako ima veliki potencijal blokbastera, međutim, ovakva godina, u kojoj mu je zbog pandemije, tri puta odložen start u bioskopima, svakako će osakatiti njegove prihode. Pogotovo ako znamo da je produkcija bila izuzetno skupa. U normalnim okolnostima bio bi ovo istinski veliki hit, u smislu velike gužve pred blagajnama. Ali, gužve sada nema i ne sme je biti, kao što je poznato. Kapaciteti su takođe ograničeni iz bezbednosnih razloga. Zato je  sam start Teneta u svetu uglavnom skroman.

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend