Film

Oda prijateljstvu

Youtube/Printscreen
Naš filmski kritičar, Goran Jovanović, piše o filmu ‘’Narcis i Zlatousti’’ (Narziss und Goldmund, 2020), slobodnoj adaptaciji najuspešnijeg romana čuvenog Hermana Hesea. Ovu nemačko-austrijsku koprodukciju potpisuje Štefan Ruzovicki, ugledni austrijski reditelj, proslavljen filmom ‘’Falsifikatori’’ (Oskar za najbolji strani film), koji je naša kuća, Boom 93, svojevremeno prikazala na jednoj od filmskih revija

Herman Hese (1877-1962) je književnik (Nobelova nagrada za književnost 1946) koji se u dobrom delu druge polovine 20. veka veoma čitao i naročito bio interesantan tinejdžerima i studentima. Uz Džeroma Dejvida Selindžera (Lovac u žitu), Hese je pisac koji savršeno paše uz mladalačke emocije, inicijaciju, period očekivanja i otkrivanja života i njegovih nanosa, a naslovi kao što su Demijan, Sidarta, Igra staklenih perli, Stepski vuk i Narcis i Zlatousti neko vreme bili su obavezan deo omladinskog bagaža. Autor ovih redova je takođe prošao svoju ”heseovsku” fazu, ali mu se nikada više nije vratio, moguće zato što je, sazrevajući, otkrivao bolje i zanimljivije pisce.

Film Narcis i Zlatousti pronašao je pravu meru da bude zabavan i mudar, da umešno pretapa i usložnjava duhovnost i raspusnost, ograničenja i bezmerno rasipanje snage u porocima, smernost i degradaciju. Opet, život sve tako udesi da se različitosti veoma privlače, pa tako i prijateljstvo između Narcisa (Sabin Tambrea), teologa i naučnika, koji strogo ide iskušeničkim stazama i pokorno služi Bogu, i Zlatoustog (Janis Nievoner), koji možda zbog silne patnje za nestalom majkom, živi životom bez ikakvih kočnica, prepušten stihiji, ljubavnim izazovima i bezbrojnim avanturama svake vrste. Kao da jedan kroz drugog ’’ižive’’ sve ono što im nije dato, pošto nemaju hrabrosti ili volje da krenu u nešto drugo, nešto što je onom drugom imanentno. Najzabavniji i najzanimljiviji delovi filma Štefana Ruzovickog (iako je u romanu sve ravnomerno podeljeno, pa se deset poglavlja dešava u manastiru a deset odigrava na putovanju, jasno je da reditelj nije želeo da od ovog predloška pravi filozofski esej) jesu upravo nevolje u koje Zlatousti zapada željan života, dok plaća cenu vlastite dopadljivosti i ljubavne nestabilnosti, leteći od cveta do cveta. Ironija sudbine ili odsustvo božjeg blagoslova (što će biti i predmet žestoke rasprave sa Narcisom, jer je Zlatousti osetio tragediju ogromnog gubitka, što ga navodi na pomisao da Bog i ne postoji) je činjenica da Zlatousti nije imao sreće onog trenutka kada je istinski zavoleo i hteo da se posveti mirnom porodičnom životu. On posle silnih avantura, u želji da se smiri, odlazi kod drvodelje gde će ispeći zanat i početi da kleše prelepe figure, između ostalog i jednu za koju mu je inspiracija bio lik njegovog bliskog druga, Narcisa. Iako ostvaruje prisan kontakt sa drvodeljinom ćerkom, njegovo će srce zarobiti Lena (Henrijeta Konfurijus), prelepa sluškinja. Kad dođe u sukob sa gazdom, Zlatousti sa Lenom beži u prirodu i kad na jednom polju blizu reke naiđu na trošnu kolibu i kozu, to kao da je znak da tu počnu da se kuće i zasnivaju porodicu. Tu Zlatousti proživljava najlepše trenutke svog života, a Lena ostaje trudna. Nažalost, sve se prekida kad u tom kraju kuga počne da hara i odnosi živote, a jedna zaražena skitnica dođe do njihove kuće i siluje Lenu. Zlatousti stiže samo da se osveti, ali Lena je već teško obolela i uskoro umire…

Film će se, osim po svojoj pitkoj priči bogatoj događanjima (koje sada prekaljen životnim nevoljama Zlatousti priča Narcisu, a Ruzovicki nam taj sadržaj isporučuje kroz funkcionalne flešbekove), pamtiti i po prelepim eksterijerima bez obzira da li su to manastirska zdanja smeštena u brdima (jedna od sjajnih lokacija bio je dvorac Hardeg u okrugu Holabrun u Donjoj Austriji) ili je to raskošna priroda u svom bogatstvu svojih boja (direktor fotografije je Benedikt Nojenfels). Iako je u pitanju srednji vek, Ruzovicki je našao pravi balans u odnosu između njegovih mračnih karakteristika i motiva i lepe, poletne mladalačke energije, ljubavne priče, ode čvrstini prijateljstva i avantura karakterističnih za tzv. bildungsromane.

Narcis i Zlatousti imao je takav umetnički i komercijalni potencijal da je, nakon prvog turnusa prikazivanja u bioskopima (premijera je bila 12.03.2020) i pauze zbog širenja koronavirusa, uspeo da se ponovo vrati u mrak bioskopskih dvorana tokom maja i ponovo pleni pažnju posetilaca.

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend