Film

Odlazak ambasadora srpskog filma

Posle marginalizovanja dometa Crnog talasa, stvaranja atmosfere za skrajnutost određenih autora subverzivnog dejstva i izvesnih, uglavnom potuljenih zabrana, komunistička vlast SFRJ je tempirala da na kinematografskom polju odgovori partizanskim spektaklima i iznova naglašenom afirmacijom ideja NOB-a. To su pojedini kritičari nazvali Crvenim talasom i on je dominirao negde do sredine 70-ih, a onda je počeo da jenjava što zbog usiljenosti, što zbog političkih tokova i otvaranja ozbiljnih pitanja u društvu. Međutim, na polju estetike, to je potisnuto dolaskom nove energije koju unose đaci Praške škole, njihove mladosti, drčnosti, bezobrazluka, senzibilnog mladalačkog osećanja života, raskidom sa pogledima matoraca, humorom novih valera. Bitan deo tog novog, svežeg pokreta koji je udahnuo drugačiji senzibilitet jugoslovenskom stvarnosnom filmu bio je Goran Paskaljević, koji nas je napustio u 74. godini.
Goran Paskaljević, 1947 – 2020 – FOTO: N1/Printscreen

Veliki majstor režije, koji je svojim plemenitim idejama o dragocenosti empatije i humanističkim aspektom, izrazito dominantnim u njegovim ostvarenjima, otvorio vrata svetskih producenata, međunarodnih festivala i uvažavanja publike i kritike, gde god bi kročio on ili neko njegovo delo, nažalost, nije dočekao da u vlastite ruke primi Gran Pri ‘’Živojin Pavlović’’  za doprinos domaćem i svetskom filmu na Festivalu filmske režije (LIFFE) u Leskovcu. Upravo u večeri kada se ovaj festival otvarao, svetom je prostrujala vest da je Paskaljević preminuo u Parizu. Ranije, kada je saznao da je dobitnik ovog prestižnog priznanja, istakao je da je Živojin Pavlović veoma uticao na njegovo stvaralaštvo i da je mnogo naučio iz Žikinih filmova.

I to je zaista tačno, jer se u prva dva filma Gorana Paskaljevića, Čuvar plaže u zimskom periodu (1976) i Pas koji je voleo vozove (1977), oseća pavlovićevski duh i Mihićevo pero i osećaj za nesnalaženje junaka u crnim rupama socijalizma, plesan suburbije, gubitništvo kao beleg, beznadno koprcanje u žrvnju društvenih tokova gde privilegovan sloj opstaje, a otpadnici i talog se batrgaju na dnu.

Nakon pohvala za svoje prve dve vrlo životne celovečernje priče, Paskaljević pravi jedan potpuni zaokret, opredelivši se za gotovo dokumentaran pristup u delu Zemaljski dani teku, (1979), koje je smešteno u jedan dom za stare. To je topla priča o ostavljenim i zaboravljenim ljudima koji imaju samo jedni druge i koji snagom vere i optimizma mogu da ispune lepotom i sadržajem i dane trećeg doba.

U saradnji sa Dušanom Kovačevićem nastaje jedan od najčuvenijih Paskaljevićevih filmova, Poseban tretman, koji je izvanredno reprezentovao jugoslovensku i srpsku kinematografiju u Kanu 1980, a briljantna rola nesrećne i frustrirane Kaće, koja radi u pivari u nekom malom mestu, donela je Mileni Dravić nagradu za sporednu žensku ulogu. Film poseduje nekoliko antologijskih scena i sjajnu ansambl igru tumača alkoholičara (Danilo Stojković, Petar Kralj, Radmila Živković, Dušica Žegarac, Bora Todorović, Milan Srdoč). Naravno, dominira Ljuba Tadić kao diktatorski nastrojeni dr Ilić, licemerni šef Klinike za odvikavanje od alkohola, koji i sam – pije!

Paskaljević se može pohvaliti impresivnim dometima glumaca koje je birao. Recimo, Svetlana Bojković koja je imala značajne domete u pozorištu i u televizijskim produkcijama, na filmu nije bila zastupljena adekvatno svom talentu. Međutim, prva njena uloga, nesrećna zatvorenica u bekstvu, Mika, u Psu koji je voleo vozove, ostvarena je maestralno i ovoj glumici donela zasluženu ‘’Zlatnu arenu’’ u Puli.

Izvrstan odjek prikazivanja filma Poseban tretman u Kanu, doneo je Paskaljeviću priliku da u svoju ekipu uvrsti i jednog Karla Maldena. Dogodilo se to u filmu Suton (1982). To je samo jedan od vrhunskih glumaca međunarodne reputacije koji su igrali u Paskaljevićevoj režiji. U godinama kada je ovaj autor sazrevao i svojim pričama plenio pažnju filmske javnosti na uglednim festivalima (često su umeli da mu prirede velike retrospektive), uspeo je da pred kameru dovede Toma Kontija, Kolma Minija, Kilijana Marfija…

Varljivo leto68 (1984), najpopularniji film u Paskaljevićevom opusu je duhovita, vrcava, češkim humorom natopljena priča o sazrevanju jednog palanačkog mladića u turbulentnom političkom i socijalnim trenutku. Ovo je jedan od najprepoznatljivijih glumačkih radova Slavka Štimca, a par replika i bujnih erotskih prizora narod je sačuvao kao deo filmske antologije.

Svoj humanistički angažman, kroz jednu angažovanu priču o otimanju i prodaji romske dece, Paskaljević pokazuje i u priči Anđeo čuvar (1987). Koncem 80-ih, negde pred kraj jedne zemlje i kinematografije, Goran Paskaljević se okreće Borislavu Pekiću, u čijoj prozi pronalazi inspiraciju za još jedno paradigmatično istorijsko sučeljavanje, razmatrajući žestinu i posledice obračuna ideologije i vere, bahate vlasti i opljačkanog naroda savijene kičme koji se nada čudu.  Vreme čuda (1989), sa takođe impresivnim glumačkim dometima, važan je film u autorovoj filmografiji, prepoznat i na međunarodnom planu.

Kad se zemlja raspala, kad one kinematografije više nije bilo, Goran Paskaljević je nastavio da radi i nije popuštao. On je svojim minulim radom otškrinuo vrata i stranih producentskih kuća, kao jedno od najuglednijih imena iz ovog dela Evrope. Pred kraj velike karijere Mije Aleksića, sjajni veteran je ostvario prelepu ulogu u filmu Tango argentino (1993). I ne samo to. Već fizički posustao, ipak je uspeo da proprati premijeru filma u nekim gradovima. Sećam se ovacija kojima ga je pozdravila požarevačka publika u Centru za kulturu. Nastavljajući dugogodišnju saradanju sa Mikijem Manojlovićem, posle tog filma, Paskaljeviću ovaj glumac nastupa i u ostvarenju Tuđa Amerika (1995). Tu je i već pomenti Tom Konti, ali i mladi Sergej Trifunović. Sergej je jedan od nekoliko mladih glumaca kojima je Paskaljević otvorio vrata slave. Irfan Mensur se, recimo, ne pamti mnogo iz istorijske rekonstrukcije Atentat u Sarajevu Veljka Bulajića, ali je nezaboravan u prva dva Paskaljevićeva filma. Mladom Nebojši Milovanoviću je Paskaljević  takođe pomogao u afirmaciji (Bure baruta, Optimisti, Medeni mesec).

Krajem devedesetih, kao ozbiljan autor i angažovan umetnik, koji ne može da prenebregne brutalnu stvarnost koja se u toj dekadi devastiranja svega normalnog i pristojnog nametnula kao svojevrsni pakao, Paskaljević režira moćni film Bure baruta (1998), filmski eksploziv nabijen nasiljem i ludilom, katarzični umetnički krik protiv aktuelnog poretka stvari. Film nastao prema dramskom tekstu Dejana Dukovskog oduševio je evropsku filmsku javnost i pobrao hvalospeve međunarodne kritike. Jaka glumačka ekipa, mozaička struktura filma, ubedljiv ritam, muzika sjajnog Zorana Simjanovića, sve su to kvaliteti koji su ovo delo učnili impresivnim. Veoma gledan bio je i u našim bioskopima, sa nezaboravnim glumačkim bravurama i takođe scenama za antologiju domaćeg filma.

Iako je i kasnije dosta radio i punio filmografiju zanimljivim ostvarenjima, tako ambiciozan, dramski snažan i umetnički ostvaren film, Paskaljević više nije ponovio. Iako bi se povremeno vraćao da u domaćim okvirima snimi neke priče skromnijeg zamaha (San zimske noći, Optimisti, Medeni mesec, Kad svane dan), naš čuveni reditelj je praktično postao svetski filmski putnik. U Irskoj je režirao delo Kako je Hari postao drvo, u Indiji  Zemlja bogova, u Italiji Uprkos magli.

Od 1976. do 2019. uspeo je da snimi čak 18 celovečernjih igranih filmova. Bio je prepun  novih ideja i izazova, ali, nažalost, jedna bogata karijera je prekinuta. Karijera ispunjena kvalitetom i kvantitetom, sa prepoznatljivim autorskim pristupom i pečatom apologije ljudskosti u izazovnom i surovom bitisanju njegovih junaka, sa toplinom koju je ulivao svojim pričama koje su imale univerzalni ključ za otvaranje srca gledalaca u bilo kom bioskopu na svetu.

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend