Film

Remek-delo o umetnosti preživljavanja

Nakon uspešnog festivalskog predstavljanja, na repertoare naših bioskopa stigla je ratna drama Časovi persijskog Vadima Pereljmana. Film koji će vas snagom svog vitalizma i kompleksnim odnosom ključnih likova podići u sfere istinske umetnosti, s pravom bi mogao poneti epitet remek-dela, kaže naš filmski kritičar Goran Jovanović
Youtube/Printscreen

Vadim Pereljman, reditelj ukrajinskog porekla i visoke međunarodne reputacije (Kuća peska i magle, Život pred njenim očima, Kupi me), uspeo je da ostvarenjem Časovi persijskog (Persian Lessons, 2020) ubeleži i svoje prvo remek-delo. Kinematografski tokovi odavno nisu naklonjeni pametno osmišljenim i snažnim dramskim sadržajima, jer se gro produkcije zasniva na banalnosti, kreativnoj nemoći ili tanušnim narativnim konstrukcijama koje umeju i da vređaju inteligenciju. U slučaju Pereljmanovog filma sve je suprotno od toga: od ideje iz kratke priče Volfganga Kolhazea, koja je sjajno razvijena u inspirativnom i izazovnom scenariju Ilje Cofina, do suptilne i strpljive režije koja oseća svu tananost i valere jedinstvenog odnosa koji će ostvariti zapovednik logora, Klaus Koh (Lars Ajdinger) sa zatočenikom Žilom (Nauel Perez Biskajar), mladićem iz Belgije koji krije da je Jevrejin.

Pereljman je vodio o računa o diskretnim upadima Gospodina Slučaja i fatumske predestinacije, ali i o jako bitnim karakteristikama svojih glavnih likova, koji igraju i jednu vrstu vanvremenske igre, pomalo i kao eskapizam iz okolnosti koje ne prijaju ni mogućem dželatu, ni žrtvi koja je uvek na domak metka i smaknuća. To ignorisanje prljavih, podlih, odvratnih ratnih užasa, susretanje i ostvarenje bliskosti na polju navodnog farsija, persijskog jezika, koji Koh s velikom znatiželjom želi da nauči i usvoji, a Žil, kome je jedini naum da preživi, ispunjava mu želju, pružajući mu samo iluziju da iz dana u dan savladava nepoznate reči upoznajući im značenje, vodi ih u jedan poseban, plemenitiji svet. Koh i Žil, zapovednik i logoraš, nalaze se na jednom civilizacijskom,  gotovo poetskom terenu, a sam proces učenja, gde se Jevrejin snalazi odista vešto, ali i uz dosta muke, dovodi ih u specifičan odnos saboraca, koji ponekad i dosadne i jednolične logorske dane (a logorski su i za Koha i za Jevrejina, bez obzira na stanje u kome je jedan gospodar a drugi sluga) ubijaju navodnim jezičkim lekcijama. Iako Koh možda negde u dubini duše zna da je Žil prevarant ili bar ostavlja tu mogućnost, on će iskrenije nastupati prema njemu, gotovo zaštitnički pa i prijateljski, nego što ostvaruje neki prisan odnos sa svojim sunarodnicima, nadčinjenima i potčinjenima. Tek tu se otkriva mnoštvo poganština koje se priređuju i zapovedniku (sveti mu se bivša saradnica i ljubavnica, koju je smenio zbog aljkavosti, ulazeći u vezu sa jednim od stražara i šireći glasine o odviše skromnoj, gotovo neprimetnoj Kohovoj muškosti), ali i on uzvraća udarac. Zaveden melodičnošću navodnog persijskog, Koh uporno čuva ’’svog Persijanca’’, što izaziva podozrivost u redovima koji su hijerarhijski i iznad i ispod (posebno uporan u želji da raskrinka Žila je stražar Maks). Krajnji cilj Nemca je da se posle rata, ili kada okolnosti to dozvole, prebaci u Teheran, gde mu, navodno, već uveliko živi brat. Uz poznavanje jezika adaptiranje na tamošnji život bi svakako bilo lakše.

Osim uzbudljivih deonica gde je Jevrejin stalno na ivici da bude otkriven (u jednom trenutku od Koha dobije žestoke batine, kad se preračuna i za hleb i drvo na ’’tom persijskom’’ kaže istu reč), pravi pakao na njegovoj misiji preživljavanja predstavljaće kako svakoga dana dopuniti svoj rečnik. Posle početnih korisnih lupetanja, izvanredna dosetka da skraćuje imena logoraša i daje im navodno značenje na persijskom, pomoći će mu da ’’svoj jezik’’ obogati i Kohu gotovo svakodnevno isporuči nove lekcije. Ova ideja dovešće, nakon što Žil uspostavi kontakt sa Saveznicima, i do predivne posvete svim tim ljudima koji neće dočekati oslobođenje jer su ih Nemci pobili, što nakon njihovog postignutog maksimuma u radnom logoru, što posle vesti da Hitlerove snage gube na frontovima, jer je ’’Persijanac’’ zapamtio blizu tri hiljade imena zatočenih i ubijenih. Njihova imena više nigde ne postoje jer su Nemci zapalili svu logorsku evidnciju.

Lars Ajdinger i Nauel Perez Biskajar glumački savršeno funkcionišu u ovoj teškoj i napetoj ratnoj drami. O kompleksnosti njihovog odnosa mogu se napisati eseji, između ostalog da je prevara dozvoljena kada je goli život u pitanju, a sa druge strane, iz Kohovog ugla i ishoda, logično je pitanje ima li smisla bilo kome pomagati dok imaš moć ili poput većine (kao u slučaju stražara Maksa) strogo raditi po uzusima nacističke mašinerije. Vadim Pereljman uspeva da put preživljavanja glavnog junaka izdigne u zasebni čin ljudske snage i želje za životom, ali ne zapostavljajući razmere i tragediju holokausta čak i u ovim manje zvučnim, tzv. radnim logorima. Naravno, za ljubitelje filma, tu su i asocijacije na slične sadržaje kao što su Šindlerova lista Stivena Spilberga, Pijanista Romana Polanskog ili Joana Feliksa Falka.

Youtube/Printscreen

Velikom estetskom dometu filma Časovi persijskog sjajan doprinos pružili su direktor fotografije Vladislav Opeljanc (veliki ruski snimatelj; radio za Nikitu Mihalkova, Kirila Serebrenikova, Fjodora Bondarčuka, Renatu Litvinovu) i kompozitori Jevgenij i Saša Galperin. Pereljmanov film prikazan je ove godine van konkurencije na Berlinskom festivalu a nalazi se i u trci za Evropsku filmsku nagradu.

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend