Film

Rumunski filmski trijumf

Youtube/Printscreen
Od 2013. do 2021. godine rumunska kinematografija je tri puta dobila Zlatnog medveda u Berlinu (sveži pobednik je Radu Žude), a dodamo li tome antologijsku pobedu Kristijana Munđua sa delom ‘’Četiri meseca, tri nedelje i dva dana’’ u Kanu 2007. godine, dobijamo sliku velike umetničke ostvarenosti i svetske afirmacije čitave plejade sjajnih i hrabrih autora iz zemlje naših suseda. O genezi i putu rumunskog filmskog uspeha piše naš saradnik Goran Jovanović.

Pobeda filma Četiri meseca, tri nedelje i dva dana autora Kristijana Munđua na festivalu u Kanu 2007. godine sigurno je iznenadila mnoge čije se poznavanje filmskih tokova bazira jedino na događanjima u anglosaksonskim kinematografijama i koji nisu znali da uz ovog autora u samo par godina, na razmeđi između vekova, stoji još niz talentovanih stvaralaca koji su polako počeli da grade rumunsko filmsko čudo.

Do pojave novog talasa filmskih autora koji su, kada je Rumunija već zakucala na vrata Evropske unije, počeli hrabro da govore o vremenu Čaušeskuove diktature, bolnom tranzicijskom periodu ili suočavanju sa aktuelnim društvenim problemima, vatru ove kinematografije čuvali su reditelji poput Lučijana Pintilijea, Dana Pice, Mirče Verojua, Mirče Danelijuka, Nikolaje Marđinjanua ili, najpre na polju žanrovskog filma, Serđua Nikolaeskua, koji su svoje karijere gradili u totalitarnom režimu. Pintilije (1933-2018) je najveća umetnička figura rumunskog filma do revolucije, a bio je aktivan i kasnije. Njegovi filmovi stizali su i do programa Kanskog festivala (Hrast, 1992, Nezaboravno leto, 1994). Ostvarenja sa njegovim potpisom prikazivana su u programu Venecije (Sledeća stanica raj, 1998, Popodne jednog mučitelja, 2001). Danelijukovi filmovi dolazili su do Berlina (Konjugalni krevet, 1993) i Kana (Puževi za senatora, 1995). Nikolaje Marđinjanu predstavio je u Berlinu 1991. godine film Negde na istoku, a za ostvarenje Blagosloveni zatvorenik (2002) u Montrealu je nagrađen Nagradom žirija.

U drugoj polovini devedesetih i početkom novog veka na scenu stupaju mlađe snage rumunskog filma koje mu donose osetni kvalitativni uspon i otvaraju vrata najuglednijih festivala. Bitne figure među njima su Marijus Barna, Kristi Puju, Kristijan Munđu, Kalin Peter Necer, Radu Muntean (sin takođe poznatog reditelja Tita Munteana), Siniša Dragin… Značajan opus ima i Radu Mihajleanu, autor proslavljenih filmova Voz života (1998), Koncert (2009; prikazan i na požarevačkom Femufu), Istorija ljubavi (2016). Ovaj autor se iselio iz Rumunije u Francusku 1980. i tamo gradio karijeru, što je samo jedan od nekoliko primera dobre saradnje značajnih reditelja iz Rumunije sa francuskim producentima. Oni su delom finansirali i neke filmove Lučijana Pintilijea, Kalina Petera Necera…

Kroz godine izdvojila se najuspešnija festivalska rediteljska ekipa koja je učvršćivala vlastitu i reputaciju novog rumunskog filma. Kristijan Munđu je posle pobede u Kanu, zabeležio još nekoliko uspeha na najznačajnijem svetskom festivalu. Za delo Matura (2016), koje istražuje mehanizme korupcije u rumunskom društvu, koje te pošasti ne može da se oslobodi ni kada je duboko kročilo u EU, vrsni reditelj poneo je Nagradu za režiju. Sa filmom Iza brda (2012), koji govori o ruralnoj i mentalnoj zatucanosti i verskom fanatizmu, Munđu je u Kanu trijumfovao kao scenarista, a nagrađene su i glumice Kristina Flutur i Kozmina Stratan.

Jedan od najbitnijih filmova s kojim se identifikuje rumunski novi talas je svakako delo Smrt gospodina Lazareskua (2005) Kristija Pujua. Film govori o besmislenosti i krutosti pojedinih pravila bolničke administracije i birokratskim lavirintima zdravstvenog sistema koji će slučaj bolesti i smrti jednog čoveka hipertrofirati do apsurda. Ovo je jedan od internacionalno najnagrađivanijih filmova modernog rumunskog filma. Puju ulazi u top 5 rumunskih reditelja, a njegov autorski put posle pomenutog filma doneo je izuzetno dobro kotirana festivalska ostvarenja Aurora (2010), Tri vežbe interpretacije (2013), Sijeranevada (2016) i Malmkrog (2020), koji je prošle godine prikazan u Berlinu i na Festu, a donedavno bio na repertoaru DKC Beograd, kao jedan od retkih otkupljenih rumunskih filmova za prikazivanje u našoj zemlji. Ovaj poslednji je za neke iritantan (zbog previše priče, a malo događanja i statičnog, kamernog ugođaja), za druge veoma zanimljiv u afirmaciji zapažanja ruskog filozofa Vladimira Solovjova o životu, klasnim razlikama i poimanjima, religiji, ratu i istorijskim kretanjima. I za Tri vežbe interpretacije Puju je bio inspirisan Solovjovom.

Istinski veliko osveženje za rumunsku kinematografiju predstavlja pojava intrigantnog I provokativnog Radu Žudea, operisanog od političke korektnosti. Dokazan u više žanrova, a majstor razobličavanja rumunskog načina života kroz različite epohe, veliki je kritičar socijalnih i istorijskih anomalija zajednice koja mu je u fokusu. U tome mu veoma pomaže izvrstan osećaj za jetki i ironični humor. Sveža je vest da je Radu Žude filmom Bad Luck Banging or Looney Porn odnosno Baksuzni kres ili luda pornografija (to će biti naslov za prikazivanje u Srbiji) pobedio na ovogodišnjem Berlinalu, što je treći Zlatni medved za najbolji film ovoj kinematografiji od 2013. godine. Pobednik je tada bio Kalin Peter Necer za Poziciju deteta društvenu dramu kriminalističkog naboja, sa korupcijom u fokusu, a 2018. Adina Pintilije pobedila je filmom Ne dodiruj me. Žude je sigurno i vredno gradio svoju karijeru podjednako zanimljivim, duhovitim, kritički nastrojenim i društveno osvešćenim filmovima (Najsrećnija devojka na svetu, Aferim!, Srca s ožiljcima, Ne zanima me da li ćemo se upisati u istoriju kao varvari, Velika slova).
Kalin Peter Necer, koji je pobedio na Berlinskom festivalu ostvarenjem Pozicija deteta, takođe je jedan od velikih igrača među rumunskim sineastima. To je još jedan od reditelja u čije projekte ulažu francuski producenti. Oni su podržali Necerov film Ana, ljubavi moja (2017), prikazan i na Festu. Necer je debitovao 2003. godine filmom Marija, za koji je scenario pisao sa našim proslavljenim scenaristom Gordanom Mihićem. Kad već dotičemo srpske kadrove vezane za rumunsku kinematografiju moramo naglasiti da u ovom trenutku u tom kreativnom okruženju uspešno deluje Ivana Mladenović, rođena u Kladovu, koja je autorka hvaljenih i nagrađivanih filmova Vojnici. Priča iz Ferentarija (2017) i Ivana Grozna (2019). Veliki doprinos svojim sjajnim i atmosferičnim autorskim filmovima (Ako zrno ne umre, Faraon) dao je i Siniša Dragin, rođen u Kuli, dobitnik nagrade ‘’Aleksandar Saša Petrović’’ na Festivalu autorskog filma za delo Bog nas svakoga dana ljubi u usta (2001).

Uz nesporni kvalitet velikog broja pomenutih naslova, valorizovan i najvećim svetskim priznanjima, autor ovih redova dodao bi i neke lične favorite poput filmova Porodica (2017) Konstantina Popeskua, Japanski pas (2013) Tudora Kristijana Jurgijua, Ako mi se zviždi, zviždim (2010), Bokser (2015), Ljubav 1. Pas (2018), Ljubav 2. Amerika (2018) Florina Serbana, Psi (2016) Bogdana Mirice, Korak iza Serafima (2017) Danijela Sandua, Breaking News (2017) Julije Rugine, Trag (2019) Dorijana Boguce, Zviždači (2019) Kornelija Porumbojua. Zanimljivo je da su Bokser i Zviždači bili na repertoaru srpskih bioskopa. Zviždači u najboljem svetlu predstavljaju Vlada Ivanova, najpoznatijeg glumca savremene rumunske kinematografije, izuzetno bogate i kvalitetne filmografije, među kojima su i ovde pomenuti naslovi.

Ova godina, osim još jednog trijumfa u Berlinu, može doneti Rumunima i Oskara. Ozbiljan kandidat je dokumentarni film Kolektiv (2020), još jedna priča o bolnoj i neuralgičnoj tački rumunskog prisustva u EU – korupciji. Film stavlja u fokus istraživačko novinarstvo i prati razotkrivanje prevara u zdravstvu. Delo Aleksandra Nanaua već je osvojilo nagradu Evropske filmske akademije, a za Oskara je nominovano u kategorijama najboljeg dokumentarnog filma i najboljeg ostvarenja na stranom jeziku odnosno najboljeg međunarodnog filma.

Avatar

Goran Jovanović

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend