FM Supermarket

Ivana Dimitrovska: Moje iskustvo sa kovidom (I)

Požarevljanka Ivana Dimitrovska krajem juna je saznala da je pozitivna na koronavirus. U tekstovima koje prenosimo na Boom 93, Ivana je opisala situacije u kojima se nalazila od pojave prvih simptoma do trenutka kada se izborila sa kovidom i ozdravila.
pogled iz sobe broj 9, foto: I. Dimitrovska

Prve simptome osetila sam u subotu iznenada posle podne. Od istih imala sam temperaturu, mučninu i povraćanje. Temperatura se kretala od 38.2, pa sve do 39.4. Otkucaji srca su bili intezivni i činilo mi se da od prevelike temperature na trenutke nisam bila svesna pojedinih radnji. Sa suprugom i tatom sam otišla do COVID ambulante, gde su mi odradili brzi test (koji je bio negativan) i krvnu sliku, koja u tom trenutku nije bila loša. Dežurni doktor me savetuje da idem kući, da je mišljenja da imam stomačni virus. Otišla sam kući, noć subota na nedelju je sporo prolazila, a što se tegoba tiče ne mogu reći ništa drugo, no da ih ne bi poželela nikome. Noć je nekako prošla, u nedelju sam se malo bolje osećala, ali malaksalost i odsutnost nisu prolazili. Preznojavanje, čudan osećaj tela, bez apetita, temperatura 37.7 – 38.2. Ponedeljak ujutru „kao“  bolje, ali uz prejak bol svakog dela tela, bez temperature sve do 12h, nakon toga temperatura skače na 37.7 gde se uz konsultaciju sa porodicom odlučujem da ponovo odem u COVID ambulantu i odradim sve potrebne analize.

  • Ponedeljak• 29.06.2020.
    12:30h – osećam se slomljeno i malaksalo, stižem u ambulantu, ispred je čekalo petnestak ljudi koji su došli istom namerom. Napolju je bilo pretoplo, ali nekako mirno i tiho, predala sam knjižicu i preostalo mi je da sačekam svoj red. Svi smo tu zbog iste stvari, prvi put doživeh da čekam u redu sa dosta ljudi, ali bez tenzije, nije se osećala nervoza, čak s’vremena na vreme je neko dobacio po koju šalu na račun svih nas, na koju smo se nasmejali, ali onako istinski, iz duše. Prozvali su me, uzeli krv i rekli da sačekam rezultate (koji će biti gotovi za nekih sat vremena), ni to mi nije teško palo, kao šta je sat vremena. Vratih se na stepenište koje je bilo malo ispod ulaza u COVID ambulantu i sedoh na stepenik, pošto je samo tu bilo hladovine, a Boga mi sunce je baš upeklo – 14:30h.
    Nakon malo više od sat vremena sestra me proziva i moli da uđem kod doktorke. Ulazim, doktorka me gleda i počinje da viče na mene, ali onako uplašeno i zabrinuto i obraća mi se  „Ivana šta je sa vama, krvna slika vam je jako loša“ (leukociti 1.9) morate hitno da snimite pluća, pa da vidimo šta ćemo dalje. Dobila sam uput za rengen pluća, ubrzo sam stigla na red, završila i to, ali sve što sam obavljala činila sam kroz neku maglu i dalje nisam bila svesna ni gde sam, iskreno ni ko sam, čak sam se u celoj toj zbrci, gužvi osetila „bolje“.
    Stigao mi je snimak pluća, sestra me je ponovo pozvala, ušla sam u ambulantu gde mi je doktorka sopštila da mi slika pluća nije baš kako treba. „Moraćete sanitetom u bolnicu, kako bi vam oni odradili detaljne preglede.“ Zavlada tišina, muk… odgovorih samo nema problema. Pozvala sam supruga, mamu, tatu i sestru da im to saopštim, u trenutku su svi bili preplašeni, pa i ja, ali smo se svi pravili kako je sve okej, odnosno biće i time želeli da se međusobnom utešimo.
    Stala sam u red za sanitet, jer je procedura bila takva da je samo jedna osoba mogla do bolnice istim. U međuvremenu mi stiže još jedan negativan brzi test.  Došao je i moj red za sanitet, ulazim, sedam i kao da krećem da se gušim, iako je prozor bio na pola otvoren, počinjem da se borim za vazduh i čujem vozača koji mi dobacuje da se klima pokvarila, i da izdržim. Nema grama vazduha, izbacila sam glavu kroz prozor koliko sam mogla i po prvi put u životu osetila onakvu teskobu, nemoć i strah. Strah od nepoznatog, strah od nevidljivog, strah od sebe. Uzimam slike pluća, gledam i počinjem da se ljutim šta ovde ne valja, šta ja tražim u sanitetu. Znate u tom trenutku je proradila anksioznost, klasična psihička igra same sa sobom i tipično ponašanje razmaženog derleta ( u smislu što ja idem tamo sada, kada ne želim).
    Stižem na prijemno bolnice, sestra me odmah uvodi u prostoriju gde su se pregledali pacijenti koji su bili pozitivni na COVID ili koji su imali bilo kakve povezanosti sa njim. Sve je išlo prebrzo, sestre, doktorka u skafanderima, rukavice, viziri, zabarikadirani, užurbani. Sestra mi prilazi, daje instrukcije za pregled, jako fina, ali preumorna, kapljice znoja su joj klizile niz čelo. Legla sam na krevet, pregled je počeo (merenje pritiska, EKG, merenje saturacija – odnosno kiseonika u plućima, koja mi je u tom trenutku iznosila 91 – 92), ali tada nisam znala šta to znači i koja vrednost je optimalna. Nakon pregleda doktorka mi je postavila još par bitnih pitanja i rekla sestri da spremi prijemnu listu. PRIJEMNA LISTA!? Da li sam ja čula prijemna lista? Šok, u tom trenutku doživeh nešto što je za mene bilo šokantno, u drugom momentu ulazi sestra koja traži od svoje koleginice papire prethodnog pacijenta i obraća se doktorki sa time da njega odvode, pa se vraćaju po drugu turu.
    Ni sada ne mogu da opišem svoja osećanja, emocije, racio… opet se upitah gde sam, ko je pozitivan, pa ja sam negativna, što su me poslali ovde, šta je ovo… od tog trenutka kreće kuknjava, ali ona prava, sebičluk, plakanje i opet strah.
    Sestra mi potura da potpišem prijemnu listu i kaže da mogu da izađem u hodnik i da sačekam svoj red za sanitet koji će me odvesti do infektivnog odeljenja. Izlazim u hodnik, tamo me čeka suprug koji je nasmejan, ali samo on zna šta je tada stvarno osećao i obratio mi se „Šiki, ne brini se, sve će biti okej.“ Mene je to tada iznerviralo, bila sam tužna, uplašena, moram reći sebična i na neki način nezahvalna. Krenuh da se sažaljevam, znate ono jaoo jadna ja, kako ću ja ovde, a kako ću bez mog sina  i svo usputno jadikovanje. Na šta moj suprug odgovara osmehom i pozitivom.
    Uzimam telefon javljam roditeljima, sestri, kumi, direktorki i počinjem da shvatam ozbiljnost celokupne situacije, i evo ga opet strah, šta ako sam ugrozila svoje najbliže, šta ako sam zarazila kolege sa posla, šta ako, šta ako ovo, šta ako ono… Milion pitanja, a nijedan jedini odgovor.
    Stiže sanitet, sestra me obaveštava da moram da krenem, brzo, brzo, nemamo vremena, grlim supruga i krećem, ljudi moji kao da odlazim ne znam gde… sa knedlom u grlu, plakala bih, vrištala bih, ali evo ga opet – STRAH – .
    Ulazim u sanitet sa još 2 osobe ( jedna devojka i žena- tada, a sada moje cimike), opet muk, gledamo se, izbezumljene, uplašene… U sanitetu plus 50, nema vazduha, neprijatno, pokušavamo da razbijemo tu nelagodnu tišinu, kako progovorismo tako vozač saniteta demonstrativno zatvori prozorče koje nas je razdvajalo, u fazonu vozim ove zaražene ili potencijalno zaražene daj da se zaštitim. Razumela sam ga, i pomislila ma i on čovek kući ima porodicu, mora se zaštititi i biti odgovoran! Vožnja je trajala 7-10 minuta, a moj subjektivni osećaj je bio pola sata, bez grama vazduha. Stižemo ispred infektivnog odeljenja, ispred su nas dočekale sada mogu reći, onako pristrasno i subjektivno 2 predivna stvorenja, 2 predivne žene koje ću pamtiti do kraja života, i kojima sam zahvalna na svemu ( doktorka Vesna Filipović i doktorka Danka Petrovic)
    Ulazim u prijemnu sobu, ali i dalje ne svesna gde idem, doktorke, sestre sve u skafanderima, maske, viziri, rukavice sa jedne strane deluju prezaštićeno, a pak sa druge najizloženije opasnosti od nevidljivog, ali preopasnog virusa. U prijemnoj sobi pretoplo, sestra mi daje drugu masku, dr Danka me pregleda mh, loša krvna slika, pneumonija … i uz konsultaciju sa dr Vesnom odlučuju da me smeste u sobu broj 9. Ja i dalje ne želim da se pomirim sa činjenicom da ću ostati tu, a jako interesantna stvar je bila da sam se u tim trenucima osećala dobro, bez ikakvih tegoba, a to sam kasnije prepisala prevelikoj uzbuđenosti, adrenalinu. To je bio samo trenutni osećaj, osećaj osobe koja se od straha borila „lažnom“ snagom i energijom, što na neki način nije bilo loše, jer sam u datom trenutku pronašla mehanizam odbrane od svojih trenutnih potisnutih „demona“, a sve to od nesvesti ozbiljnosti moje realne situacije i ugroženog zdravstvenog stanja.
    … Ulazi sestra i kaže idemo, vodim te u sobu 9. Tu počinje moja priča, u njoj doznah o sebi mnogo, tu će se i završiti ova priča. Moj pogled iz te soba je bio ovakav, dobro, ne baš ovoliko roze, ali je na kraju ta soba, taj pogled, ljudi koji su bili pored mene i uz mene uspeli su da mi pomognu, uspeli su da opravdaju svoju struku, uspeli su da pokažu da su i oni na prvom mestu samo ljudi, živa bića koja se bore za svoje porodice i sebe. Ali, borba i za nas nije jenjavala, koji nismo uspeli da se sačuvamo i na trenutak dopustili virusu da nas pobedi, ali samo na trenutak…
    Ovo je moj prvi pogled, pogled kada sam ušla u sobu broj 9, zbog koje sam preplakala noći i noći, zbog koje sam se ponašala kao mala, nezrela devojčica, ali HVALA joj, hvala jer sam uz pomoć nje sada zasigurno mogu reći izašla odatle kao zrelija, jača, upornija i zaista PREZAHVALNA i PRESREĆNA žena.

ČUVAJTE SE I BUDITE ODGOVORNI

Nastaviće se

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend