FM Supermarket

(KOLUMNA) Šredingerova mačka ili traumatično iskustvo nesuđenog kovid pacijenta

„Svi pričaju o nekom redu, ali nikakav red nije postojao.“
Boom93/MMV

Sretnem danas starog poznanika koji mi napravi toliko muka u životu. Upitah ga kako je i gde žuri, a on mi reče kako ide od kovid ambulante kući. Reko’, nijesi li valjda kukavče fasov’o kovida, a on će meni da nije pametan i da je to stvar subjektivnog osećaja.Dok sam ga zbunjen posmatrao,  započeo je svoju ispovest.

„Kao i većini u ovoj zemlji, tebi je glava svakog dana apdejtovana sa određenim informacijama o kovidu. Ne znam, dnevno imaš 3.000 i nešto onih kod kojih su otkrili koronavirus i dvadesetak preminulih. Preko lokalnih medija čiji si i ti reprezent, dobijaš brojeve zaraženih u Kragujevcu, Požarevcu, Kukurevcu…  Nagli skok, 29, 39, veliki broj prvih pregleda, mali broj prvih pregleda, 118 u crvenoj zoni, 219 u zelenoj, mnogo, malo, više manje… Sigurno si već čuo da je od kovida umro neko koga si znao iz viđenja u gradu, tu i tamo po čaršiji idu priče kako se zarazio neko od funkcionera ili da su čitavu neku javnu službu stavili u karantin.  S druge strane, hodaš ulicom, ideš na kafu i ratluk na boc u kafanu i sve ti manje-više izgleda normalno. Ljudi, pričaju, smeju se, nazdravljaju. Kao da se ništa neobično ne događa, zar ne? Sa TV-a te bombarduju oprečnim informacijama – te je krajnje loše i dramatično, te je sve sjajno i bajno, najbolji samo u Evropi po broju umrlih, a o ekonimiji da ne pričamo, itd. Uvode se stoge mere – nema potrebe za strožijim merama. Teško je tu pronaći istinu i stvarnu meru da li je nešto dobro ili loše. Mislim, šta tebi ili bilo kome znače svi ti brojevi i nesuvisla lupetanja onih koji se predstavljaju kao odgovorni, a nikada ni za šta nisu odgovarali ? Nekad je 300 bilo mnogo, a danas je 2.000 malo. Šta je stvarno preteće, a šta mirno, šta je sigurno, a šta  nebezbedno? Ne dao ti Bog, a nadam se da to ne radiš, da uploviš postovima pobesnelih korisnika fejzbuka i tvitera, tek ćeš onda biti sluđen. Verujem da ni tebi sada nije, prijatelju, najjasnije u kakvoj smo mi to situaciji, ali i da znajući kako idem domu od kovid ambulante, sigurno se pitaš da li imam ili nemam kovida u svom organizmu. Vidim, već si uhvatio zort jer mi pratiš svaki pokret i držiš ta zamišljena dva metra razmaka da te slučajno ne dokačim i napravim ti pakao od života. Škembe si pustio, ušao u godine, možda te i pritisak zeza, srce, stresna profesija, ranjiva si kategorija, nikad se ne zna, jel da?

U ovom trenutku, verovao ili ne, ja imam i nemam kovid. Trenutno ne može da se kaže šta je od toga istinita tvrdnja. Ja sam ti paradoks, nešto kao Šredingerova mačka, ali neko mora da otvori kutiju i okonča moje stanje. Verovao ili ne, sistem baš i nije zainteresovan da to uradi na ljudski i bezbedan način, a ja ne želim da sebe izlažem riziku da bih druge ljude uverio da li sam jedno ili drugo.

Pre tačno nedelju dana imao sam strašnu mučninu tokom noći. Nisam znao da li ću pre dupe ili glavu u WC šolju, ali ništa nije pomagalo da se osećam bolje. Tako me je od muke i neizvesnosti oblio hladan znoj i skljokao sam se na pod u kupatilu misleći da ću da umrem, junački, oslonjen na kadu sa spuštenim gaćama. Posle desetak minuta sam se povratio, iscedio majicu teško natopljenu znojem, umio se i nastavio da spavam. Ujutro je osvanuo ponedeljak. Nisam se najbolje osećao. Bila je prisutna ta neodređena mučnina i javio sam da ću da odsustvujem sa posla. U jednom od odgovora dobio sam  pozamašan uput o tome kako da prebrodim, pretpostavili smo, stomačni virus, koji nije bio novost u firmi. Traje dva-tri dana i gotovo. Stvarno, do utorka poslepodne već sam bio, što se kaže, zdrav i prav, na sreću i radost. Sreda je bila praznik, neradan dan, i odlučio sam da zbog hladnog vremena i njega provedem u izležavanju i nečinjenju. Međutim, od samog jutra sam se osećao nekako bezveze, telo mi je prožimala blaga jeza. Tako sam se do 4 popodne vrteo po stanu, tresao toplomer na svakih sat vremena i gledao kako temperatura postepeno raste. Javila se i glavobolja, blago grebanje u grlu…  Tražio sam i ove specifične kovid simptome, odsustvo mirisa i ukusa, bolove u grudima i leđima, otežano disanje. Nije ih bilo prvog dana, a izostali su i u četvrtak. Temperaturu sam obarao sa 500 mg Paracetamola na svaka četiri sata. Nijednog trenutka nije prešla 37,6 što takođe nije bilo karakteristično za koronu. Ipak, za petak sam zacrtao sebi da odem u kovid ambulantu, obavim preglede i tako skinem svaku sumnju da sam pretnja bilo kome, kad već sebi nisam bogzna kakva.

Budalasta pretpostavka je da postoji bilo kakva potreba da telefonom nazoveš dežurnog lekara kovid ambulante pre dolaska i objasniš svoje stanje. Predstavio sam se i rekao da zovem u vezi pregleda, očekujući da će tamo bilo kome biti potrebno da to čuje ili negde zapiše detalje. Dobio sam kratak odgovor da nema zakazivanja. Samo dođeš i čekaš. Klik! I ja sam otišao da čekam, znajući da ću verovatno da krepam od dosade, ali u nekom razumnom vremenu i završim preglede.

Ispred ambulante je u ograđenom prostoru, sa nasađenim vojnim šatorom u sredini, čekalo 30-ak ljudi. Svi su imali maske. Desetak njih je bilo zbijeno ispred ulaza u zgradu, što mi je bilo neobično s obzirom na mere prevencije i to da svi koji smo tu, pretpostavljam, ako ništa drugo, nedoumicu da li smo zaraženi. Bilo je i nekih ljudi u šatoru. Znao sam to jer su kašljali, ali nisam imao interesovanja da zavirujem i prebrojavam. Sreo sam i drugaricu iz osnovne škole koja je došla na kontrolu. Nije bila pozitivna, reče. Objasnila mi je da na isto mesto dolaze ljudi za prvi pregled, za snimanje pluća i kontrolu. Pacijenti se prozivaju sa prozora ordinacija u prizemlju. To sam se uverio kada sam video skafandere kako izviruju, a ljudi po prozivci ulaze u zgradu. Dobro, ali gde se predaju knjižice? Objasnila mi je da neko od skafandera izađe i pokupi. Tog jutra su uzimali knjižice u već dva navrata, rekla je, i dodala da će verovatno ponovo to da urade za pola sata. Bilo je 9 sati. Pitao sam je šta rade ljudi na vratima i zašto se stiskaju, ako već sve funkcioniše na način koji mi je objasnila. Odgovorila je da ne zna. U narednih sat vremena možda je troje ljudi ušlo i izašlo, a jedno ili dvoje dobilo rezultate analiza krvi preko prozora. Niko od ovih koji su napravili busiju na ulaznim vratima nije ušao. Svako od njih je stiskao u ruci svoju zdravstvenu knjižicu. Izgledali su naoštreno, spremni da na juriš zauzmu zgradu.  U međuvremenu, pridružilo im se još petoro. Svi su pričali o nekom redu, ali nikakav red nije postojao. Kada je jedan skafander promolio glavu da prozove sledećeg pacijenta, nekoliko čekača je postavilo pitanje za predaju knjižica. Kratak odgovor bio je u 12 i u 2 sata, kad dođe druga smena. Čekači su bili neprijatno iznenađeni, ali nisu previše dramili zbog toga. Moja drugarica je, imam utisak, stalno prebrojavala i merila ljude oko nas. Konstatovala je da još nisu pregledali ni sve iz prve grupe koja je predala knjižice. Postalo mi je hladno. Nisam imao kud, već da sačekam tih 12 sati negde dalje od ovih ljudi sa kojima nije ni malo bilo prijatno.

Odlučio sam da svratim do firme i namolim neku kafu. Znao sam da ću je  najverovatnije dobiti u dvorištu, ali mi je hitno bilo potrebno nešto toplo, da se barem malo ugrejem. Šator nije dolazio u obzir zbog ovih koji su jezivo kašljali, a u kafiće i kafane ne odlazim sam.  Uostalom, sada sam nešto kao rizičan i potencijalna pretnja. U firmi sam dobio kafu, čak i ćebe ugrejano na radijatoru da se ogrnem…u dvorištu.  Za to ćebe su obećali da će ga kasnije komisijski spaliti. Svi su me obilazili na bezbednoj udaljenosti, kao gubavca, i bili znatiželjni kakve simptome imam i kakva je situacija ispred kovid ambulante. Posrali ste se kao zečevi, rekao sam u šali. Bilo mi je generalno dobro. Od svih simptoma, tog dana imao sam samo blagu promuklost. Sve ostalo je nestalo, kao i prokleta temperatura. Kafa me nije ugrejala. Ćebe sam uredno spakovao, ostavio u dvorištu i krenuo nazad.

U 20 do 12 ponovo sam bio ispred kovid ambulante. Sada je njih 20-ak bilo zalepljeno na ulazu. Nakon nekih pola sata skafander je otvorio vrata. Svi ovi zalepljeni ispred njega iznenada su počeli da stenju i mašu knjižicama, pokušavajući da se zbiju na još manjem prostoru nego do tada. Izgledalo je kao jedna od onih scena iz perioda hiperinflacije, kada se ljudi laktaju ispred kamiona sa hlebom da ugrabe barem jednu veknu, dok još ima. Skafander nije pokazivao bilo kakvo interesovanje da uzme knjižice, a kamoli da nešto udeli. Nešto višim tonom, obavestio nas je da ne mogu svi odjednom unutra i da se ulazi jedan po jedan. Ovi su i dalje mahali knjižicama. Vrata su se zatvorila. Ništa mi nije bilo jasno. Počele su prepirke između ljudi koji su pravili zasedu. Jedna žena je zakukala zašto je ne puste bliže vratima jer se ne oseća dobro i napomenula da ona sa svojih 70 godina ne može da izdrži da čeka toliko dugo. Mlađi čovek ispred nje je rekao da je ipak on kovid pozitivan i da nema razloga da joj ustupi mesto. Ona mu je odbrusila da je neodgovoran jer ga je videla da skida masku, puši i ugrožava druge u redu. Problem je što, ponavljam, to nije bio red već masa jakni i kaputa iz kojih su izvirivale glave sa maskama. Stišnjeni poput upakovanih sardina, niko od njih, ne samo da nije ušao u zgradu, već nije uspevao ni da preda zdravstvenu knjižicu već satima. Situacija je bila krajnje haotična, što je ukazivalo na to da ne postoji bilo kakva organizacija prijema. Svi mi smo bili sklonjeni u stranu, van glavnih pešačkih tokova, skriveni od pogleda kontejnerom u kome su se uzimali brisevi, da na hladnoći jedni drugima iskopamo oči i pozaražavamo se grabeći se za mesto u redu bez reda.

Dva skafandera su dovezla pokretna nosila ispred ambulante. U njima je bila neka osoba, ali zbog gužve sam video samo ljubičasto ćebe. Dovezli i nestali. Ljudi su nekoliko minuta tupo gledali u osobu na nosilima, a onda su počeli da dozivaju medicinsko osoblje. Dobili su dozvolu da je uvezu u hodnik, da se ne smrzava napolju. Dva momka su ugurala nosila. Jednom je maska stajala kao portikla na bradi. Masa ispred vrata se razgrnula na trenutak da propusti nosila i ponovo sastavila. Sve to je bilo već previše za mene. Osetio sam da mi je nos procureo od hladnoće. Uporno su dolazili neki novi ljudi, čekači, a situacija se nije menjala. Nisam više znao šta da očekujem. Imao sam mogućnost da stojim u mestu sa strane i smrzavam se, da se zbijem među sardine na ulazu gde će mi verovatno biti toplije ili odem u šator na horsko kašljanje u zatvorenom prostoru. Sve opcije, bez bilo kakvog nagoveštaja da bih mogao da budem pregledan u narednim satima, delovale su mi suludo. Probio sam se među čekače i napustio tor. Odlučio sam da se tamo ne vraćam.

Subota i nedelja bili su bez temperature i propratnih simptoma. Moja ideja da se vratim na posao u ponedeljak nije dočekana sa odobravanjem od menadžemnta.  Gde je test, šta je sa testom? Koji bre test, ljudi moji? Ja ni na pregled ne uspevam. Shvatio sam da se sada suočavam sa drugim problemom. Ljudi se ne osećaju bezbedno u mojoj blizini bez nekog validnog dokaza, a menadžment ne sme da rizikuje širenje virusa ili karantin za sve zaposlene, ako se kojim slučajem ispostavi da sam zaista kovid pozitivan. Nije mi bilo druge, obećao sam da ću da istrpim i u ponedeljak, ovaj sadašnji, pokušam ponovo ispred kovid ambulante. Najavljivali su toplije vreme. Kad je toplo napolju, valjda mi neće biti toliko mučno da satima dreždim u mestu, kao svraka.

Došao sam pre 7 nadajući se da ću barem biti u toj prvoj grupi kojoj će neko pokupiti knjižice, a onda sačekati koliko je potrebno da me prozovu i obavim taj prvi pregled. Tridesetak ljudi je isto razmišljalo kao ja. Međutim, na moje iznenađenje, ispred ulaznih vrata nije bilo gužve. Samo stolica na kojoj su se nalazile zdravstvene knjižice. Sve uredno poslagane. Spustio sam svoju na gomilu. Lik, čekač, sa maskom u bojama srpske zastave mi je objasnio da se sada ovako prikupljaju. Doživeo sam veliko olakšanje.  Ubrzo se pojavio i skafander na ulazu. Usledio je šok. Saopštio nam je, ljutito, da ovde ne postoje šalteri, da pokupimo svoje dokumente i čekamo. Unutra može jedan po jedan, u redu, sa knjižicom. Istog trenutka ljudi su ponovo bili zalepljeni na vrata. Nisam mogao da verujem šta se dešava. Jedan čekač je uzeo knjižice i prozivao po imenima. Uzeo sam svoju, i otišao. To su uradili i ostali. Bilo je negodovanja i psovki. Neki su samo ćutali, verovatno su bili više uplašeni nego besni.

I eto me, druže. Ako me pitaš šta ću sada da radim, otiću ću ponovo da čekam, Godoa, 14.dan… nešto, ne znam više ni šta, ali kući, u toplom. Ne dozvoljavam da se prema meni ili bilo kome koji mi je drag ponašaju kao prema marvi ili džaku krtole.“

Otišao je i ostavio me bez reči. Nisam stigao da mu kažem da sam i sam krenuo u kovid ambulantu. Verovatno nije baš tako loše kao što je opisao, taj moj poznanik, stalno mu nešto smeta, vazdan neka nepravda…

Uroš Urošević

2 Komentara

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

  • Odlično napisano! Nažalost,tragična istina! U vreme stalnih spinova i laži,dolazi do psihosomatskih oboljenja,jednostavno ljudi utripuju bolest! Samo se pitam,da li su ljudi skapirali da su naprasno nestali grip i prehlada?! Alo,rođaci,mante se korone,nego kući,pa domaća supa,južno voće i kuvano vino,a ko može i komplet lepinja,diže iz mrtvih,potpisujem!

  • Могу да потврдим сваку реч коју је човек изговорио, исто ми се десило, нисам имао много симптома, знао сам да ми је упаљено грло и да због тога имам температуру, али су ме упорно слали у Ковид амбуланту, не могуће је било доћи на ред, схватио сам да тог дана нема теорије да ме прегледају, а мени је потребна била хитна помоћ, отишао сам. А имао сам темп. 38.5-39.

%d bloggers like this:
Send this to a friend