Ka Evropi

Zoran Gavrilović (BIRODI): Korupcija u borbi protiv korupcije

U pristupanju Evropskoj uniji, jedna od obaveza Srbije je uspostavljanje vladavine prava i usklađivanje zakonodavstva sa standardima u EU. Borba protiv kriminala i korupcije zahteva snažnu posvećenost od najvišeg državnog nivoa do lokalnih organa vlasti. Međutim dosledna borba protiv korupcije sadržana u poglavlju 23, već godinama predstavlja kost u grlu i naizgled nerešiv problem. Sa direktorom Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) Zoranom Gavrilovićem, razgovarali smo o izazovima borbe protiv korupcije i razmerama ove pojave u društvu.

Kakvo je opšte stanje u državi po prisutnosti korupcije?

 

-Ono što se može reći i što svi podaci pokazuju, negde od 2008.godine, a posebno od 2011. Srbija jeste država u kojoj stepen korupcije, odnosno priroda njene zarobljenosti je permamnentna. To najbolje prikazuju istraživanja Transparency Internationala na globalnom nivou. Imate izveštaje i Saveta za borbu protiv korupcije i drugih organizacija. Suština je da mi imamo svojevrsnu korupciju u borbi protiv korupcije. To znači da od 2011.godine Srbija sve što radi na polju borbe protiv korupcije je donošenje zakona, podzakonskih akata, pravljenje institucija i promena ljudi u njima. Međutim, rezultat svega toga je jako mršav. Imamo jednu globalnu ocenu da oni ljudi koji se bore protiv korupcije, odnosno one institucije koje pokušavaju da rade svoj posao na polju borbe protiv korupcije bivaju žrtve te svoje borbe protiv korupcije. Primer toga su pojedinci kao što je Miroslava Milenović koja je otiša iz ove zemlje, Ivan Ninić na koga je bio izvršen napad, veliki broj istraživačkih novinara koji su doživljavali upade u stanove, medijsku šikanu…Takođe imamo primere da se u medijska tela ubacuju ljudi koji su politički podobni. Takav je slučaj Agencije za borbu protiv korupcije kada su u pitanju članovi odbora agencije. Imamo Savet za borbu protiv korupcije gde se ne mogu birati članovi saveta jer vlada izabere svoje predstavnike. Sve je to došlo do nivoa kada izvršna vlast kontroliše antikorupcijska tela.

 

Dakle, zakoni se donose, a imamo reagavanje Saveta Evrope i GRECO-a da Srbija nije ispunila nijedan od 17 preporuka. Kako to komentarišeš?

 

-Iskreno, to je jedan paradoks. Srbija je od 2000.godine donela sve sistemske zakone, kao što su Zakon o javnim nabavkama, Zakon o finansiranju političkih stranaka, Zakon o reviziji, Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, tj. formirala je antikorupcijska tela. Savet Evrope je tražio od nas da donesemo Zakon o lobiranju koji kad je donet bolje da nije donet. Faktički, mi u tom zakonu imamo jedan član koji je ustanovio instituciju neregistrovanog lobiste i time oborio samog sebe. Dakle, donet je Zakon o lobiranju, ali ti i dalje možeš da budeš lobista iako nisi lobista. Faktički, značajan deo zakona se na tebe ne primenjuje. Druga stvar, Savet za borbu protiv korupcije je bio protiv tog zakona jer u zemlji koja nema institucija i javnosti, donošenje Zakona o lobiranju ništa ne znači i samo može da bude još gore. Suština je da mora postojati ambijent da bi se sprovodili zakoni. GRECO od nas traži da se donese etički kodeks za poslanike, da se zakoni ne donose po hitnoj proceduri. Sve je to nešto što je kap u moru u odnosu na ono što imamo. Ovde imamo sistemski poremećaj koji se ogleda u nefunkcionisanju antikorupcijskih institucija. One nemaju dovoljne budžete i nemaju dovoljno zaposlenih ljudi. Ovlašćenja koja su im data zakonima nisu adekvatna situaciji u kojoj bi trebalo da reaguju.

 

Kada imamo takvu situaciju, čime se bave antikorupcijske insitiucije u Srbiji?

 

-Rade ispod radara. Bave se najminimalnijim nivoom aktivnosti koje opravdavaju njihovo postojanje. Čisto da bi neko primio neku platu, da bi neko bio direktor nečega. Veliku odgovornost za takvu situaciju snose međunarodne organizacije koje u tome saučestvuju kroz svoju razvojnu pomoć. Ta antikorupcijska industrija u kojoj se donese neki zakon, pa se utvrdi da se taj zakon ne primenjuje, pa se onda inicira izmena tog zakona i taj krug koji mi pravimo i menjamo zakone, a u stvari to neprimenjivanje zakona jeste odsustvo ambijenta i aktera koji hoće da sprovedu zakon. Evropska unija i razvojne agencije idu linijom manjeg otpora jer ako bi se usprotivili i insistirali na borbi protiv korupcije, onda bi imali problem da realizuju neke svoje druge programe ili projekte, poput socijalne inkluzije ili programa za mlade. Hajde da se mi ne kačimo sa vladom. Oni su tu gde jesu. Imamo neki privid jer se radi nešto i donose se neki zakoni i strategije. Vreme prolazi, a rezultati svega toga jesu da Srbija gubi stanovništvo, da Srbija postaje društvo u kome nema vladavine prava, da nema kvalitetnih institucija, kvalitetnih investicija, gde plaćamo strašnu cenu izostanka borbe protiv korupcije. Ta borba se svodi na to da vi hapsite nekog lekara koji je uzeo 100 evra, dok neko ko se bavi MHE na ovaj način kako se bavi u Srbiji se tretira kao investitor.

 

 

Da li su građani Srbije obeshrabreni kada je u pitanju borba protiv korupcije?

 

-Prema istraživanjima, građani korupciju vide kao rešenjei oni to racionalno koriste. Građani ne mogu da čekaju državu da se ona smiluje i krene u borbu protiv korupcije. Postoji taj trend da u poslednjih nekoliko godina prema našim istraživanjima imate oko 25 odsto ljudi koji su spremni da se bore protiv korupcije u određenim intenzitetima uvek. S druge strane je isto toliko onih koji će uvek da se bave korupcijom u raznim intenzitetima. Tu je i 50 odsto nesvrstanih koji gledaju šta radi država. Vrlo bi lako izašli na kraj sa problemom sitne korupcije da je država htela da napravi reforme u državnim servisima. To su zdravstvo, školstvo, administracija, sve što je svakodnevni život. Vrlo brzo bi skočili na listi Transparensija. Velika korupcija je, međutim, nešto s čime problema imaju i velike zemlje. To je nešto što građanima ne bode oči u tolikoj meri i što se ne tiče njihovog džepa. Oni bar to tako ne vide. Zato je bitno da pričamo kako imamo korupciju zbog izostanka regormi u onim elementarnim sistemima, gde građani plaćaju ljudima u javnom sektoru ono što ne mogu da naplate od države kao poslodavca. Što se tiče perspektive i spremnosti, nisam toliki pesimista i mislim da ima građana koji su spremni da se bore za svoja prava i koji su spremni da se bore protiv korupcije. Ono što je problem je odsustvo mehanizma podrške koji ne mora nužno biti na strani države. On može da bude na strani civilnog društva. To možda deluje utopistično, ali tako je svuda. Korumpirana država se nikada nije borila protiv sebe. Vi morate imati neko civilno društvo, medije koji će sa ljudima u sistemu koji nisu korumpirani praviti saveze i menjati stvari. To se desilo u Požarevcu. Jedna sutkinja sa integritetom je donela odluku koja je u skladu sa zakonom i kojom je utvrđeno da su neki ljudi kada su birali lokalno telo za borbu protiv korupcije zloupotrebili procedure.  Ta odluka ide dalje i širi se, pa se neki (Ljubomir) Jacić pojavi u nekom drugom gradu. Nama to nedostaje i mislim da je tu jedina naša šansa.

 

Da li je integritet nešto što je održivo ili svi imaju svoju cenu?

 

-Integritet, bilo da je on građanski, a to znači da ne pristajem da kršim zakon da bih ostvario svoja prava ili profisonalni – ja sam novinar, sociolog, bilo šta, ali samo pod uslovom da mogu svojim poslom da se bavim u skladu s onim što je struka i kodeks moje profesije, jeste, ja to verujem, osnov za borbu protiv korupcije u ovoj zemlji. Verujem da je za neke ljude, 10 do 15 odsto u Srbiji to vrlo bitno. Verujem da ako se oni organizuju, mi možemo da imamo osnovu za borbu protiv korupcije. Zbog toga sam insistirao i probao da se naprave lokalna tela za borbu protiv korupcije gde će ti ljudi biti. Na taj način bi borba protiv korupcije bila na lokalnom nivou proširena po čitavoj Srbiji. Problem je što se sistem dohvatio toga i sve stopirao. Paradoksalno je da je borbu protiv korupcije na lokalnom nivou država preuzela i stopirala. Tela za primenu lokalnih akcionih planova za borbu protiv korupcije zaživela su u samo nekoliko gradova, a trebalo je da predstavljaju lokalne Savete za borbu protiv korupcije.

 

Koliko su i kao takva ta tela sposobna da se odupru korupciji i utiču na procese?

 

Ovde je tako malo potrebno da bi se prepoznao uspeh na polju borbe protiv korupcije jer se ništa ne radi. Potrebno je vrlo malo resursa da bi se nešto uradilo, a da bi se videlo. Kad se vidi, onda se ljudi motivišu. Veliki problem je što ja mislim da NVO ne rade ono što mogu da rade. Za borbu protiv korupcije su bitna tri elementa. To su integritet, kvalitetni resursi što je znanje, novac, prostor, ljudi. Treće je da imate moć, odnosno neki rezultat koji ste ostvarili, a na koji možete da se pozovete. Naš je problem što ovde ima integriteta. Resursi su vrlo problematični i zavise od donatora. Mi nemamo jako civilno društvo, pa da se skupi 50.000 ljudi i da svako da po 10 dinara i kaže ’evo ti Uroše, istraži ovaj slučaj’. Mi čekamo donatore, a donatori imaju svoje interese. Na kraju, mi nemamo rezultate u borbi protiv korupcije i samim tim oni koji se bore protiv korupcije nemaju moć, odnosno uticaj.

 

Šta je sa novim LAF-ovima?

 

-Postoji ozbiljna opstrukcija. Prema izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije, veliki broj lokalnih  samouprava je usvojio Lokalne akcione planove za borbu protiv korupcije. Problem je što gradovi ne žele da imaju tela koja će da ih kontrolišu. Pitanje LAF-ova je pitanje mogućnosti građana da kontrolišu lokalne samouprave. To nisu klasična antikorupcijska tela koja su se bavila istragama, već najelementarniji sistem za ukazivanje na odgovornost i jačanje integriteta. Ovo je najelementarniji oblik gde imate mehanizam koji artikuliše ljudi od integriteta i oni rade nadzor onoga što radi lokalna samouprava. I to im smeta. To je veća dve godine obaveza, a nema ni deset gradova u kojima to postoji. Sombor je primer dobre prakse i oni su tamo telo izabrali na jedan čestit način. Novi Pazar je takođe dobio telo koje je dobro. Malo Crniće je uradilo. Ta tela nailaze na probleme kao što su opstrukcije u radu, a problem je to što bi Agencija za borbu protiv korupcije trebalo da bude na strani tih tela i bude im neka vrsta servisa i podrške. Međutim, kada je agencija napravila modele mehanizma, rekla je da sa tim nema ništa, što je neverovatna stvar. Mi ih ne pomažemo, ne edukujemo, ništa.

 

Kako će da se završi ta priča?

 

-Mislim da je to noga u vratima. To stoji kao obaveza i dobro je što postoji kao deo Agende 23 i da će u nekim gradovima, tamo gde se sticajem okolnosti budu stvarali uslovi, praviti i da će to ujednom trenutku, u nekih 30-40 gradova biti funkcionalan mehanizam. Pretpostavka je da te mehanizme počne da koristi lokalno civilno društvo. Kada će se to desiti, u ovakvom ambijentu i ovakvim dominantnim medijima, ja nisam optimista.

 

Kako bi prokomentarisao hapšenja lica na visokim položajima u lokalnim sredinama, a zbog slučajeva u kojima postoji sumnja na koruptivne radnje? Da li to može da pokaže političku volju za borbu protiv korupcije ili je reč o nečemu drugom?

 

-To je održavanje minimuma procesa rada, s jedne strane. S druge strane, verovatno je da unutar tih struktura postoje pregrupisavanja gde korupcija postana način da se neko smeni. To je bilo i u slučaju Požege gde su neki ljudi smenjeni i došla je nova garnitura. Ovi koji su smenjeni, protiv njih se navodno vodi postupak, ali i dalje nema pravosnažne presude. To je ta magla gde prosto imaš situaciju da se održava privid borbe protiv korupcije, a taj privid se najbolje održava tako što se hapse ljudi za neka mala krivična dela koja su u vezi sa korupcijom.

 

Negde možemo da se složimo da mediji u globalu ne rade svoj posao, a to je da ukazuju na probleme u društvu, pre svega na prisutnost korupcije. Da li misliš da tu može da bude određenih pomaka u narednom periodu?

 

-Ne. Ono što ja često dovodim u pitanje je da li mi uopšte imamo medije. Za ono što mi nazivamo medijima, značajan broj onoga što zovemo medijima ne ispunjava uslove da se zove medijima. Ako vi imate medije u kojima se ne oslikava realnost u onome o čemu izveštavaju, tj. Imamo one koji su promotivnog i propagandnog tipa, a u poslednje vreme se bave odmazdama prema onima koji kritikuju stanje u društvu, ja mislim da to nisu mediji. Dok mediji zavise od onih koji žele da ponište medije i novinarsku profesiju, ja tu ne vidim promenu. Dok je ovaj način finansiranja i ovaj način kontrole medija putem novca, ja je ne vidim. Tu su neke oaze, kao što su mini istraživački portali, lokalni mediji koji rade svoj posao. Sve ostalo su sredstva propagande. Mogi od njih će sada da ožive jer se obično aktiviraju u predizbornom periodu.

 

S druge strane imamo nove medije, internet i aplikacije za komunikaciju? Kakva je njihova uloga?

 

-Ja ne vidim rešenje u njima. Nama treba novinar kao profesionalac. Ja mogu da se informišem i potrošim neko vreme čačkajući po društvenim mrežama, ali je potreban profesionalac koji će da pita drugu stranu. Treba proizvoditi informacije, a mi to nemamo. Treba proizvoditi analize, a ni to nemamo. To je opaka zamena teza kako imamo Tviter ili nešto drugo. To je samo informisanje i prosto nije nešto što je civilizacijska vrednost. Imamo i fenomen fejk njuza i koliko su ljudi medijski pismeni i koliko neko može da im podvali. Prosto, zna se čemu služe novinari i mediji. Kod nas je ta uloga pretvorena u svoju suprotnost.

 

Intervju vodio: Uroš Urošević

 

 

Sadržaj je nastao u okviru projekta „2025. Ka Evropi – kad ja tamo,a ono međutim“ radija Boom 93 koji je delom finansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja u okviru projektnog sufinansiranja medijskih sadržaja za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Boom93 Redakcija

Svojim odgovornim i profesionalnim radom redakcija Boom93 poštuje novinarske i profesionalne kodekse dajući svoj doprinos ostvarivanju javnog interesa u oblasti informisanja putem istinitog, nepristrasnog, pravovremenog i potpunog informisanja građana o svim važnim pitanjima značajnim za javnost. Stečeni kredibilitet se zasniva na objektivnosti, nezavisnoj uređivačkoj politici, odbrani javnog interesa, poštovanju novinarskih kodeksa i poverenju građana koje se gradi više od 28 godina.

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend