Žene to mogu

Aktivizam i inicijative – Osnaživanje žena u pokretanju inicijativa

Volontiranje, odnosno volonterizam se definiše kao rad bez materijalne koristi. U današnjem svetu kada su ljudi prvenstveno zaokupljeni sopstvenom egzistencijom i u stalnoj trci da zarade novac za porodicu, često se postavlja pitanje ko nalazi vremena i želje da se upusti u projekte volontiranja, da svoje vreme posvete dobrobiti drugih, a da njihov rad ne bude plaćen novcem.
ilustracija/pixabay

Mišljenja su najčešće podeljena, pa ćete od onih koji se bave volontiranjem čuti da ovakav vid angažovanja donosi višestruku korist, jer pored dobrobiti koju oseti osoba kojoj pomažete, rezultat koji se na kraju dobija za njih predstavlja nemerljivo zadovoljstvo, koje ne može da se plati novcem. Na drugoj strani su oni, koji volontiranje smatraju gubljenjem vremena, jer za svoje angažovanje nisu adekvatno plaćeni.

Međutim, kada se spomene volonterizam i pokretanje inicijativa, obično se ovi pojmovi vezuju za žene. Zbog čega je to tako i zašto su žene te koje se najčešće uključuju u volonterski rad? Često se može čuti, da su upravo žene te koje pokreću određene inicijative i akcije, ali i da se one upuštaju u to jer imaju više slobodnog vremena.

Udruženje građana Urban Stream postoji od 2015. godine i okuplja pre svega mlade ljude. Misija udruženja je kreiranje pozitivnog, podsticajnog i bezbednog okruženja za pravilan rast i razvoj dece i mladih, programa i projekata koji će im u tome pomoći, kao i pospešivanje ličnih, socijalnih i praktičnih znanja i veština dece i mladih. Udruženje je osnovano radi ostavrivanja ciljeva u oblastima: kreativnog izražavanja, bezbednosne kulture, edukacije, informisanja, neformalnog obrazovanja, volonterizma i aktivizma dece i mladih.

Ovo Udruženje kroz svoje projekte sarađuje sa mladima iz osnovnih i srednjih škola. Takođe sarađuju sa lokalnom samoupravom, al ii sa ostalim pripadnicima nevladinog sektora.

Maja Marić, koja vodi ovo udruženje ističe da u sektoru nevladinih organizacija ima dosta žena, naročito onih koje sun a čelu takvih udruženja.

“Čini mi se da su žene nekako na tom polju aktivnije, pošto su teme specifične, više humanitarne, volonterske, što znači dobrovoljne i treba da čine dobro nekom drugom. Uglavnom se rade volonterski dosta je potrebno vremena i truda uložiti čisto da bi se drugima pomoglo. Čini mi se da u celom sektoru preovladavaju žene, barem u civilnom sektoru, što nije toliko slučaj za javni i privatni sector. Naročito su u privatnom sektoru žene malo zapostavljene mada se one bore da se čuje njihov glas id a se izbore za svoj status. U ovom našem sektoru žene su zaista aktivne i to se vidi i prema volonterima, jer nekih 70 odsto učesnika naših programa i projekata sum lade dovojke iz osnovnih i srednjih škola, dok 30 procenata čine muškarci odnosno mladići” navodi ona.

Ona smatra da pokazatelj rada udruženja i kvaliteta tog rada nije to da li je na čelu žena ili muškarac već način na koji neko udruženje radii  sprovodi određene projekte.  Ipak činjenica je da se žene mnogo lakše snalaze u nevladinom sektoru nego u drugim sektorima.

Foto:M.Marić
Sajam volonterizma Požarevac

“Mislim da bi svako trebalo da se bori za svoj posao i mesto u društvu. Možda ima mnogo više prepreka za žene, ali čini mi se da mi žene same sebi stavljamo neke prepreke, da previše zadataka dajemo sebi. Nekako smo prihvatile to da moramo da budemo odgovorne za kuću, porodicu, posao, za sve. Mi same sebi čak stavljamo previše obaveza i zadataka i onda da bi se uspelo u nekoj profesiji treba posvetiti mnogo vremena i odreći se mnogo čega, tako da bi nešto ipak moralo da trpi. A većina žena ipak nije još uvek spremna da kaže neću skuvati ručak i obrisati prašinu jer imam sastanak. I mi same moramo da se menjamo, da se borimo i da pronalazimo način da budemo zadovoljne sobom i onim što radimo i da tek tada možemo da postignemo uspeh i da nas društvo prihvati na pravi način”.

Ništa se ne može meriti sa zadovoljstvom da ste uradili nešto korisno za sebe. Izaći ćete iz toga bogatiji za mnoga iskustva. Možda to neće biti ništa što ima veze sa vašom strukom, ali neke osobine koje možete spoznati kod sebe i stvari koje možete naučiti ne mogu se vezivati ni za jednu konkretnu profesiju. Takođe, volontiranje donosi osećaj  ispunjenosti i zadovoljstva da ste i za druge uradili nešto dobro.

“Ta satisfakcija da znate da utičete na život mladih ljudi, da činite uslove za rast i razvoj mladih boljim u našoj sredini je nešto što je dovoljno da biste se time bavili. Mi dajući dobijamo mnogo, a nismo ni svesni toga dok se ne upustimo u te aktivnosti i čini mi se da kada dobijemo rezultat, da je recimo neka mlada osoba ostvarila neki napredak, na neki način to je nagrada za sav naš rad i trud i da je to najveći benefit koji neko ko se bavi volonterskim radom može da dobije”, zaključuje Marić.

Situacija sa koronavirusom naučila nas je da biti volonter i pomoći nekome naročito u ovoj situaciji pruža veliko zadovoljstvo nama, a osobi kojoj ste pomogli možda znači život.

Ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Darija Kisić Tepavčević je navela da je volontiranje, kao vid humanitarnog rada, posebno dobilo na značaju u uslovima pandemije Кovid 19. Tepavčević je istakla da je volontiranje veoma važna društvena aktivnost, budući da jača najvažnije civilizacijske vrednosti – solidarnost i socijalnu koheziju i naglasila da volontiranje zato treba jačati, promovisati i podržavati.

Boom93
Dr Katarina Andrejić

U prvom talasu koronavirusa u Srbiji, zdravstveni sistem je bio veoma opterećen, sa osobljem koje nije bilo brojčano dovoljno da odgovori na sve izazove koji su se javljali. Domovi zdravlja su prihvatali pomoć medicinskih radnika koji u tim trenucima nisu imali potpisane ugovore o radu i koji su se javljali da volontiraju pre svega u kovid ambulantama, kako bi na taj način pomogli zdravstvenom sistemu.

Katarina Andrejić, koja je sada zaposlena u požarevačkom Domu zdravlja, u martu je svoj rad započela kao volonter  u kovid ambulanti. Nakon prekida staža usled vanrednog stanja, iz Nacionalne službe za zapošljavanje su njene podatke prosledili požarevačkom Domu zdravlja odakle je ubrzo dobila poziv da se priključi kolegama kao volonter.

“Imala sam jaku motivaciju da pomognem. Majka mi radi na infektivnom odeljenju u bolnici i zaista sam htela da budem deo cele ove priče. Nisam zaista u tom trenutku razmišljala, sad ja sam žensko da li treba da se povučem ili ne. Jednostavno to nije bila opcija za mene, pogotovo kao zdravstvenog radnika. Ja sam se odmah odazvala i javila bih se i da me nisu pozvali, jer prosto situacija je bila takva da je sva pomoć u tom trenutku bila značajna i tako je sve krenulo“.

Nakon tri meseca volontiranja ona je dobila stalno zaposlenje i kako kaže od tog trenutka njen život se promenio kompletno. Ona navodi da bi se svakako sama prijavila da volontira, ali da joj je zaposlenje daje još jaču motivaciju da pomogne drugima.

“U prvim mesecima strah je bio prisutan, sad više ne toliko, ali ovaj ulazak u nepoznato je svakom nešto što je strašno. Mada je motivacija bila jako velika i stvarno sam želela da budem od pomoći ljudima sa kojima radim sada i da doprinesem celoj ovoj situaciji koliko mogu“, kaže Katarina.

Foto:A.Rujević
privatna arhiva

Da  su volonterski rad i želja da se drugima pomogne, čak i u trenucima kada se ljudi oko vas masovno razboljevaju, jači od straha da ćete se i sami zaraziti, pokazuje i primer medicinske sestre Anđele Rujević, koja je takođe svoj rad započela kao volonter u crvenoj kovid zoni.

„Kada je krenula situacija sa koronom zdravstveni sistem je trebao pomoć. Jednostavno nije imao ko da radi, nije bilo dovoljno ljudi da radi, jer je generalno kolektiv star, to su već i hronični bolesnici koji nisu za kovid. Čula sam se sa glavnom sestrom Doma zdravlja, pitala da li mogu da se prijavim da volontiram, ona rekla da će se raspitati. Ubrzo nakon toga mi je javila da donesem svu svoju dokumentaciju i u martu sam počela da volontiram. Volontirala sam tri meseca, bila sam i u zelenoj i u crvenoj zoni . Želela sam da pomognem svom zdravstvenom sistemu i narodu i svojim kolegama“, navodi ona.

Anđela navodi da je za svoj volonterski rad nagrađena time što je dobila zaposlenje u Domu zdravlja, ali njen rad se tu ne završava, ona je trenutno u crvenoj zoni Opšte bolnice Požarevac gde pomaže najtežim pacijentima obolelim od koronavirusa.

Tamara Filipović, organizatorka Humanitarnog bazara na kome su prikupljana sredstva za lečenje dece iz našeg grada, kaže da su žene te za koje se vezuje mišljenje da imaju više slobodnog vremena za volonterski rad, ali poslednje akcije koje su sprovedene su pokazale da sve više ima muškaraca koji se uključuju u ovakve akcije, na različite načine.

„Možda smo mi žene samo inicijatori, a posle jako je veliki odziv ljudi koji žele da pomognu“.

Tamara Filipović, organizatorka Humanitarnog bazara

Ona navodi da kada pročitate da zahvaljujući vama i ljudima koji učestvuju u tim akcijama neko dete dobilo terapiju ili otišlo na lečenje to nema cenu.

„Mnogo je veća nagrada kada znate da zahvaljujući vama i ljudima koji učestvuju u tome svet postaje jedno bolje mesto“, zaključuje Tamara.

U gradu postoji više udruženja koja okupljaju osobe sa smetnjama u razvoju, a na čelu većine njih su žene.

Nevenka Gajić, predsednica Udruženja „Osmi dan“ koje godinama unazad okuplja roditelje koji imaju decu da Daun sindromom, kaže da je ovo humanitarno udruženje formirano kako bi se na najbolji način pomoglo roditeljima i njihovoj deci. Ona ističe da su majke uglavnom one koje su bez ikakvih drugih interesa ušle u celu ovu priču. Da su upravo one imale samoinicijativu i veliku volju da svojim angažovanjem pomognu kako svojoj tako i drugoj deci.

„Krenule smo da radimo nešto za našu decu, nešto što je neophodno za njih. Sada naša okolina taj rad prepoznaje kao nešto humano. Smatram da mi žene imamo samoinicijativu, veliku volju, energiju, a prema mojoj proceni to potiče iz velike majčinske ljubavi“.

Nevenka Gajić, predsednica Udruženja „Osmi dan“

Nakon šest godina od osnivanja ovog udruženja, Nevenka kao predsednica učestvovala u radu lokalne samouprave, prilikom izrade Lokalnog akcionog plana, kako bi se prema njenim rečima na što bolji način, kroz projekte, pomoglo kako deci iz ovog Udruženja, tako i drugim srodnim udruženjima.

Rad koji je uložila u Udruženje i u poboljšanje položaja dece sa L Daun sindromom je prepoznat. Nevenka je ove godine jedna od dobitnika Oktobarske nagrade kojom je nagrađena prilikom obeležavanja 15. oktobra, Dana oslobođenja grada Požarevca.

„Ova nagrada je meni potvrda da je moj rad upravo onakav kakav treba da bude. Drugi su prepoznali da to za šta se zalažem, radim iz srca bez ikakvog ličnog interesa, osim da se lavovski, svim svojim raspoloživim resursima borim, naravno uz pomoć svih ljudi kojima sam okružena. Oni su svi učesnici u mom radu, a moj rad je zahvaljujući njima prepoznat i nagrađen“, zaključuje ona.

Projekat “Žene to mogu”, podržava Gradsko veće Grada Požarevca, a čiji je deo i ovaj tekst ima za cilj da predstavi socijalnu sliku o položaju žena u našem društvu, da ukaže na važnost i značaj žena u političkom životu, da ukaže na važnost i značaj obrazovanja i da promoviše, predstavi uspešne i odgovorne poslovne žene. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva …

 

Avatar

Neda Stojićević

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend