Žene to mogu

Žene preduzetnice: Različiti su motivi ulaska u biznis ali vizija je ista, one to mogu

Zahvalјujući merama države na podsticanju razvoja ženskog preduzetništva sve je više žena koje se odlučuju da započnu sopstveni posao. Neke po uzoru na bliske članove porodice, neke svoj hobi pretvaraju u unosan posao, druge pak svoj primarni posao žele da unaprede i daju svoj doprinos  lokalnoj zajednici kroz ono u  čemu su dobre i uspešne. Dve požarevljenke svaka iz svog ugla priča svoju priču o tome kako su ušle u privatan posao i kako to izgleda biti žena preduzetnica u Srbiji. Ana Dedović Vujević vlasnica Agencije za knjigovodstvene usluge i Katarina Žegarac Ilić vlasnica Sportskog Udruženja Fit 012.

Ekonomsko osnaživanje žena i rodna ravnopravnost predstavljaju neke od ključnih preduslova stabilnog ekonomskog razvoja. Nekada su žene započinjale sopstveni posao jer im je to bila jedina šansa da budu radno angažovane i nisu imale bolјi izbor.Danas je situacija nešto drugačija i sve više žena se odlučuje da započne sopstveni posao ali barijera, strahova i predrasuda ima još uvek.

Različiti su motivi ulaska u privatan posao a obe sagovornice su imale i drugi izbor ali želja i vizija da budu to što jesu danas su pobedile sve prepreke. A kako su se odvažile i krenule put preduzetništva i kako su se na tom putu snašle pričaju sada već odavno uspešne poslovne žene ali i majke i supruge.

Ideju da započne vlastiti biznis Aleksandra Dedović, devojački Vujević, dobija po uzoru na  iskustvo svoje majke koja je bila šef računovodstva u nekoliko kompanija. Na ovaj korak odlučila se najpre sama Aleksandra koju u početku roditelji ni prijatelji nisu shvatali baš najozbiljnije jer je u to vreme išla u Tehničku  školu  u Kostolcu koja nije imala veze sa poslom knjigovođe. Aleksandra je imala izbor da odmah  nakon završene Tehničke škole dobije praktično siguran posao u kombinatu ili Elektrani u Kostolcu, ali kako kaže to je nije privlačilo uopšte.

U jednom momentu njena mama ostaje bez posla a otac je bio teško bolestan i trebalo je dosta para za lečenje seća se Aleksandra. Aleksandra je  shvatala da mama ima dovoljno iskustva, znanja i veština  koje nisu dovoljno cenjene u preduzećima u kojima je radila i želela je da joj mama prenese znanje i da same otvore svoju agenciju za pružanje knjigovodstvenih usluga. Ali kako napominje to u početku nije išlo baš lako.

Došao je momenat kada moraš da presečeš tako da sam ja molila mamu da krenemo da radimo ovaj posao, jer ga ona zna i vremenom ćemo da razvijemo to sve međutim ona nešto nije imala želju toliku da mene podrži u tom smislu. Ali taj posao u tom momentu ne mogu da radim sa Tehničkom školom.

Ana Vujević
Ana Vujević  Dedović- Agencija za knjigovodstvo

Po zakonu koji je na snazi  moraš da se doškoluješ i završiš tu određenu školu da bi mogao da radiš ovaj posao i da budeš to što sam ja danas. Tako da sam ja uradila razliku predmeta između tehničke i ekonomske škole i završila dve srednje škole  potom otišla na višu i paralelno radila i studirala i završila, položila državni ispit još 2003.godine da bi uopšte mogla da uđem u priču da se bavim ovim poslom kojim se bavim sada.

A nije bilo ni  malo lako. Da ideš da radiš i studiraš i da završiš sve to i da pokreneš nešto gde faktički u džepu nemaš ni dinar a ulaziš u neku priču. Podrška od banaka ništa, od prijatelja ništa, „Daj molim te zar ćeš ti to?“ tako da se tu ti boriš sam sa sobom. i to smo generalno pokrenule 3. Februara2005. I ove godine nam je 15 godina kako firma postoji kako smo na tržištu, borimo se radimo.“ –priča Ana.

  Nedostatak podrške, Strah od neuspeha i neizvesnosti

Jedan od najčešćih razloga zašto se žene teško odlučuju da pokrenu sopstveni posao je veliki broj strahova a neki od njih su strah od neuspeha, strah od nepoznatog, strah od toga da ih porodica i prijatelji ne podrže.

– Šta ako ne uspem i moram da se vratim na posao od devet do pet?– Šta ako se moj posao krene brže nego što ja mogu da ga pratim? Šta ako ne uspem da izbalansiram sadašnji posao, porodicu i pokretanje novog biznisa? – Šta ako moja porodica i prijatelji ne podrže moj novi biznis?

Kako i napominje sama Aleksandra izazova istrahova je od samog početka bilo mnogo, posebno u pronalaženju adekvatnog lokala za rad, u proširenju asortimana,zatim najvažnije je bilo da se mama usudi da od do tada sigurnog posla u firmi pokrene nešto svoje i ona navodi da je zapravo strah od nepoznatog, strah od nesigurnosti i od neizvesnosti bio glavni problem na početku.

Mama  nije imala snage ni želje  ni volje da krene u privatan biznis. Taj strah žena da neće uspeti u nečemu, ta nesigurnost je kočila. Ona je radila u privatnoj firmi primala platu i dođeš kući  i to je to. A sada trebaš ući u isto to ali nesigurnost šta ćeš dobiti na kraju meseca  da li ćeš dobiti nešto nešto uopšte na kraju, jer  ti provg meseca imaš troškove 500,600 eura a prihod 100 eura. To je već problem i ali i borba da dođeš do nečega. Vreme  razvijanja mora da postoji. A moji su očekivali da pošto sam ja završila srednju Tehničku  školu da ću biti u kombinatu u elektrani u Kostolcu, ali u suštini ja sebe generalno nisam videla tamo.“ – ističe Ana.

 Ana naglašava da u malim sredinama kao što su Kostolac u kome je ona rođena pa i Požarevac zapravo nedostaje vizija, nema razumevanja,nema podrške i širine u razmišljanju.

Na samom početku bilo je mnogo izazova kao i nepoverenja jednog broja ljudi zato što je mlada pa su mnogi sumnjali u njeno znanje i iskustvo na polju finansija. 2012. godine Ana se udaje a iste te godine ulazi u jedan veliki projekat za koji kaže da je bio prekretnica za dalji rad. Aleksandra je preko Banke Inteza kroz razgovor sa svojim  savetnicimasaznala za kreditnu liniju iz programa „Žene u biznisu“ koji finansira Evropska unija i preko tog kredita obezbedila je sebi trenutni poslovni prostor i adaptirala ga.

E sada dolazim u jedan momenat da kažem prekretnica u firmi  kada ti više  dojadi  da se seliš iz lokala u lokal  te ti poveća kiriju te ti non stop visi nad glavom i onda dodjes u momenat kada ces da uzmes nesto svoje ili ćes da ides odavde. Tada naidjem na ovaj stan i udjem u taj veliki projekat sa bankom Intezom i sa njihovim programom Žene u biznisu. To je program koji finansira Evropska Unija sa delom kreditne kamate i tako ja kupim svoju prvu poslovnu nekretninu.

Ana Dedovic
Ana Dedović Vujević-

Kredit je normalno veliki, velika je rata, ali kada se saberem da ono što dajem platim gazdama kroz kiriju to je meni ta rata, razlika je nekih – 40 – 50 Evra. Ok onda ću da zagrizem i tih 45 Evra ali ću narednih 4-5 godina da odvajam a posle toga ću biti mirna. Ja sam u taj projekat ušla u novembru 2011.godine i otprilike kada sam i upoznala svog supruga a u avgustu 2012. sam se udala.“- priča Aleksandra.

   

Nerazumevanje partnera i problem da se podele kućni poslovi

Nakon udaje i prvog porođaja, 2013. godine kod Aleksandre dolazi do niza problema na privatnom planu i nerazumevanja supruga, zašto Aleksandra mora toliko da radi i provodi vreme na poslu a kod kuće je čeka dete i druge obaveze oko kuvanja i sređivanja kuće. Ana dodaje da je u to vreme muž prilično negodovao jer je mislio da je jedini tata koji radi kućne poslove i vodi dete u park ali se nekako pomirio sa tom činjenicom jer je Aleksandra već imala puno stalnih klijenata koji su računali na nju.

U julu 2013. godine sam dobila sina. Tu sada kreće zanimljiva moja privatna i poslovna priča. Svi ljudi koji su navikli na mene, kako ćemo sada, šta čemo sada, ništa sačekajte ljudi, idem da se porodim i vraćam se. Bukvalno je tako i bilo. Mesec dana sam bila odsutna. Vratila sam se i s obzirom da nema ko da mi čuva bebu ne moze ni u vrtić, on je bio tu sa mnom. Znalo se da ga klijent i presvuče i da ga nahrani , i prošeta. 

Tada  nailazim na jedan drugi problem, razumevanje supružnika. Tu je bilo dosta objašnjavanja ali na kraju je ipak prihvatio određene obaveze i da budemo partneri i delimo kućne poslove, ali je trebalo vremena.  Kada sam ostala sa ćerkicom trudna i porodila se u januaru 2016. godine tu je bila zanimljiva situacija gde se ja 21. januara porodim i 31. januara skinu mi konce pošto je bio carski rez i 1.februara  dodjem da radim zavrsšni račun.“-  seća Aleksandra tog perioda.

 Kako  joj se sada stvari čine nakon 15 godina  provedenih u ovom poslu, da li  lokalna zajednica prihvata ženu u pravom smislu te reči ili i dalje sa dozom rezerve?

„I dalje sa dozom rezerve. Mislim da je i dalje prvi i osnovni problem sa partnerom jer partneri generalno ne razumeju to. Kada kreneš da radiš  muž te podržava,  pozajmljujemo se, ja imam sigurnu platu, vratiću, pokrene se sve to i normalno za neke delatnosti je potrebno pet šest meseci, za neke i više, zavisnoti koja je delatnost u pitanju . Prvi mesec si radila, nisi zaradila ništa, ja te izdržavam,drugi mesec i tako. 

Ima dosta žena preduzetnica koje se nađu u ovom problemu. Podrška je okey, ili je ima ili je nema, ne mora da je bude u porodici, može da je bude u prijateljima, komšinici, u nekom koga nikada u životu niste sreli, ni videli, a više će vas podržati i pomoći nego svi iz vaše okoline.“-

Praktično je ključno da supružnici ili partneri sa kojima živite moraju da imaju više razumevanja za potrebe onog drugog kao i okolina i lokalna zajednica koja treba da prihvati ženu kao ravnopravnog partnera  kako u biznisu tako i u svemu.

Danas ova agencija u svom portfoliju ima preko 60 klijenata sa kojima je u svakodnevnom kontaktu  preduzeća, radnje, fondacije, udruženja, stambene zajednice), Aleksandra ističe da je za nju najveći izazov nedovoljna informiranost klijenata što neka rezultira u preambicioznim zahtevima po pitanju rokova i specifičnim zahtevima u domenu knjiženja kao i digitalizacija koja je donela niz novina u poslovanju i zajedničko učenje  i prilagođavanje savremenom načinu poslovanja.

Budućim vlasnicama biznisa Aleksandra poručuje: „Skupite hrabrost i krenite, uvek se nađe neko ko je prošao put kojim ćete vi prolaziti, a spreman je  da pomogne. Budite nezavisne“.

Uspeh

Da samo jedan, zvaničan posao u našoj zemlji ne obezbeđuje dovoljno sredstava za život, to je poznato godinama, tačnije, decenijama. Veliki broj žena  u našoj okolini uglavnom zbog potrebe za većim finansijama, bavi se nekim dodatnim poslom. Deo žena koje se nisu odlučile na ovaj korak isključivo iz nužde, kao glavne razloge navode želju za nezavisnošću, težnju ka novom izazovu i bolji balans između ličnog i poslovnog života.

Moja sagovornica Katarina Žegarac Ilić, po struci profesor fizičkog vaspitanja, odlučila je da kroz privatan biznis unapredi svoj posao, ali i  doprinos  društvu i lokalnoj zajednici.

Pre nekoliko godina ušla je u privatan posao sa svojom prijateljicom koja je fizioterapeut po struci. Njih dve došle su na ideju da osnuju Sportsko udruženje  „FIT 012“ koje se  bavi preventivnim i korektivnim fitnesom.  Iskustvo u radu sa decom  u prosveti dovelo je  do saznanja da je deci neophodna korektivna gimnastika kao svakodnevni vid vežbanja.

„Kao profesor fizičkog vaspitanja i neko ko radi na ličnoj promociji aktivnog života kako kod mladih tako i kod žena, shvatila sam da je fizička aktivnost  zanemarena. Savremen i ubrzan način života doveo je do toga da većina ljudi svih uzrasta nema  dovoljno fizičke aktivnosti što je pogubno za naše zdravlje. Radeći sa decom punih 18 godina shvatila sam da im nedostaju odgovarajući treninzi, naročito u domenu korektivnih tretmana  jer naše zdravstvo ne može da primi dovoljan broj dece kojoj je pomoć neophodna kako bi se pravilno razvijala.

Katarina i Marina
Foto/ Marina Milutinović i Katarina Žegarac Ilić

 

Zbog toga sam odlučila da sa svojom saradnicom,  fizioterapeutom Marinom Milutinović, pokrenem programe  zdravstvenog fitnesa i korektivne gimnastike namenjene kako deci i omladini,  tako i starijoj populaciji.  Vežbamo i sa osobama koje  imaju  određene zdravstvene probleme, sa trudnicama, mamama nakon porođaja, a planiramo i da uvedemo i vežbe za starije sugrađane”, kaže Katarina koja punih 17 godina vodi i aerobik za žene.

 

 Da li  žene mogu da budu dobri treneri muškarcima, mogu li da rade dva posla?

Na pitanje ima li interesovanja kod dece i žena za programe koji se nude i da li su ljudi prepoznali značaj fizičke aktivnosti, Katarina naglašava da je zadovoljna jer su uspele da pokrenu veliki broj mladih, dece i žena.  Muškaraca malo ima na treninzima jer,  po njenom mišljenju,  i dalje postoje  predrasude  i da većina njih favorizuje muškog trenera i rad u teretani.

Katarina rad sa decom
Foto T.S.Katarina Žagarac Ilić

„Kada vežbamo,  mi se osećamo lepše, zdravije smo, bolja nam je kondicija i naravno,  to je jedno psihičko rasterećenje, tako da vežbanje doprinosi opštem dobrom stanju organizma. Radimo  fitnes treninge, prilagođene treninge i aerobic,  ali muškaraca ima malo. Uglavnom se jave kada imaju neki  zdravstveni problem, a nakon saniranja te tegobe prestaju da vežbaju.“ – naglašava Katarina.

Podrška roditelja pri odabiru fakulteta i zanimanja

Na trenutak se vraćamo na studije, u vreme kada je  krenula na fakultet i jedno od pitanja koje se nameće je da li su roditelji podržavali Katarinin izbor da se bavi sportom  ili su  imali druge planove i želje za svoju ćerku. Ona je prvo upisala Ekonomski fakultet,  ali je ljubav prema sportu presudila.

„Roditelji su želeli da ja budem ekonomista ili advokat, medjutim, naravno da su me podžali u konačnom izboru zanimanja. Kao dete sam bila pomalo muškobanjasta, volela sam da trčim za loptom, a isto tako sam volela da igram, da plešem, uvek sam bila aktivna, učestvovala na svim krosevima , trenirala karate… Bila sam veoma uspešna u karateu, kao pionirka sam dobijala medalje, i verovatno zbog svega toga nikada sebe nisam mogla da zamislim kao ekonomistu ili pravnika i provodim dane sedeći u kancelariji.

Katarina Žegarac Ilić
Katarina Žegarac Ilić

Jednostavno, moj temperament zahteva da se  svakog dana prošetam, da trčim, da uradim nešto za sebe i svoje zdravlje. Jesam pokušala da uvažim želje svojih roditelja i zato sam upisala Ekonomski fakultet i odslušala prve dve godine na studijama ekonomije. Međutim, tada sam bila potuno uverena da je moja budućnost nešto sasvim drugo. Zato sam, bez griže savesti, svesna toga da sam pokušala, spremila prijemni ispit za Fakultet fizičke kulture, upisala i završila studije u roku srećna jer sam sledila svoje snove, poštovala svoju aktivnu prirodu. Tokom studija radila sam kao animator, rekreator, izvodila sam ekskurzije , uvek sam se bavila nečim sto je dinamično“,  naglašava Katarina.

Katarinini roditelji su ipak prihvatili njen izbor i podržali je na njenom životnom putu. A šta Katarina kaže kada situaciju pogleda sa ove tačke gledišta, kada se vrati u detinjstvo, koliko je važna podrška roditelja, da razumeju ono čime dete želi da se bavi, a kasnije i podrška nekog životnog partnera i lokalne zajednice?

Ja mogu da krenem od ličnog primera: svoju decu podržavam u svemu što   je umereno.  Jako je važno podsticati decu da se bave  sportom, da imaju to u krvi od malena, usaditi im svest da je fizička aktivnost neophodna. U svemu tome treba oslušnuti uvek dete šta želi  i ponuditi mu izbor ukoliko nije sigurno kojim sportom želi da se bavi.“

Mama, supruga, domaćica, prosvetni radnik i preduzetnica  kako uskladiti sve obaveze?

„Suprug me podržava, bez njegove podrške ne bih mogla da radim dva posla podjednako uspešno. Moja deca su odrasla sa mnom u sali , kao mali su dolazili i bili uz mene, sada su već veliki i samostalni, uspešni sportisti, dobri učenici, aktivni i u muzičkoj školi. Verovatno su okolnosti u kojima su odrastali doprinele tome da su i oni danas budu ponosni vlasnici medalja. Iako nije uvek lako, uspevam da sve uskladim, dobra organizacija i međusobna podrška članova porodice su ključni za to.“

Predrasude o tome koliko su žene sposobne za sve

Ako ste uspešni na mnogim poljima, dolazi nažalost do brojnih predrasuda i priča koje se pričaju u vašoj okolini, da vas je neko pogurao, da vas je preko veze doveo tu gde jeste,posebno kada je žena lepa i mlada predrasuda ima mnogo kao i mišljenja da ženi nije tu mesto da one to ne mogu da rade i da je ženi mesto u kući.

Što se tiče muškaraca tiče, verujem da većina misli da je ženi mesto samo u kući, mi smo poznati po tome da smo narod podložan predrasudama.  Da bi žena uspela,  potrebno je samopouzdanje, odlučnost, upornost i podrška porodice. Ako ste sigurni da to što radite čini dobro ljudima oko vas, ovakve dileme nisu na mestu. Briga za zdravlje je najbitnija, nema mesta dilemama da li žena može da obavlja dodatni posao i time ne ugrožava svoju porodicu, već joj, naprotiv, čini dobro.“ naglasila je Žegarac Ilić.

Poruka za kraj za žene koje žele da budu samostalne i uspešne u onome sto rade

Katarina Žegarac Ilić poručuje svim ženama da budu hrabre, da streme ka svom cilju, da  budu zdrave i lepe i i da u svoju svakodnevicu svakako uvrste fizičku aktivnost.

„Preporučila bih im da u svoju svakodnevnicu svakako da moraju da uvrste fizičku aktivnost zato što ne postoji druga alternativa ako žele da budu lepe, mlade i uspešne. Žena koja vežba jača svoje samopuzdanje, radi na sebi, čini dobro svome telu i svojoj duši. Biti mlad nije stvar godina, ključno je kako se osećate, a jedini saveznik na tom putu je zdrav život, umerena ishrana u kombinaciji sa redovnom fizičkom aktivnošću.  Jedino tako možemo da  odgovorimo izazovima koji su svakodnevno pred nama. Kada ima volje,  ima i načina“, poručuje Katarina Žegarac Ilić.

žena

Sve ove žene su se usudile da budu hrabre,samostalne, nezavisne da pokažu svetu svoje ideje i da dokažu da mogu biti i dobre mame i supruge ali uspešne poslovne žene koje  menjaju svet, to možete i vi!

Tekst je nastao u okviru projekta “Žene su budućnost-kakva im je sadašnjost” koji podržava Gradsko veće Grada Požarevca. Projekat je realizovao autorski tim Radija Boom93. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Avatar

Tatijana Spasojević

Dodaj komentar

Kliknite ovde da biste komentarisali

Vaš komentar

Send this to a friend